Dejanu je granata oštetila sluh, gledao drugove kako ginu, danas živi u bedi: "Kupamo se u poljskom toaletu"

Naizgled, kuća porodice Tomašević iz Mladenovca se preterano ne razlikuje od ostalih u komšiluku. Međutim, čim se otvore vrata njihovog doma, jasno je da majka Maksimija (73) i sinovi Darko (46) i Dejan (52) žive u veoma teškim uslovima. Pored toga, Dejan i njegova majka imaju veliki broj zdravstvenih problema koji zahtevaju silne terapije i lekove koje mesečna primanja ove porodice jedva mogu da pokriju.

Dejanov život potpuno se promenio kada je poslat na ratište u Hrvatskoj, nakon čega je pored užasa rata iskusio i mnoge promene u svom zdravlju. Jasno je da rat nikoga ne ostavlja ravnodušnim, međutim, našem sagovorniku je ostavio teške rane koje neće moći da zaleči do kraja života.

Kako navodi za portal Telegraf.rs, sve bi bilo mnogo lakše da njegova majka nije bolesna i jedva pokretna. Jedina zaposlena osoba u porodici je njegov brat Darko, koji u porodični dom donosi najviše primanja. Svoju priču Dejan započinje prisećajući se detinjstva, nažalost, ni tada situacija nije bila mnogo bolja. Siromaštva, pa i gladi, se seća od kada zna za sebe, a nasilje u porodici samo je doprinelo da se problemi nagomilaju.

- Od malena smo sklapali kraj sa krajem, uvek je bilo teško. Otac je bio nasilan i prema nama i prema majci, a kada je preminuo ona je ostala sama sa nama. Ubrzo, i majka se razbolela i tada počinju još veći problemi - priča nam on.

Rat je na Dejana ostavio poseban utisak, a osim zdravstvenih problema nakon, kako kaže, ovog strašnog iskustva, izgubio je i mnoge bliske osobe. Nevoljama tu nije bio kraj, vratio se u oronulu kuću od jedva 30 kvadrata punu vlage, koja do dana današnjeg nije renovirana. Braća dele jednu sobu, dok majka spava u dnevnom boravku koji je ujedno i trepezarija. Hodnik su pretvorili u kuhinju, ali za frižider mesta nije bilo, te se on nalazi ispred kuće.

Kako bi sebi napravili malo topliji i udobniji dom, Tomaševići su uz pomoć komšija uspeli da sakriju vlažne zidove, ali ono što im najviše nedostaje je kupatilo. Porodica iz Mladenovca i zimi i leti kupa se u poljskom toaletu polivajući se vodom iz bunara.

- Ja ujutru ustanem, založim vatru, jer smo već od septembra počeli da ložimo. Pobrinem se prvo i osnovno i da majka popije terapiju, doručkuje. Perem sudove, spremam ručak, jer ona ne može. Nekada mi i brat pomaže ukoliko je slobodan, ali je uglavnom na poslu i radi sa veoma štetnim materijama. Često je umoran i boli ga glava. Kupatilo nemamo, leti se kupamo u poljskom toaletu tako što zagrejemo vodu i onda se polivamo, a zimi u improvizovanoj letnjoj kuhinji založimo šporet i tako funkcionišemo. Situacija je ovakva otkad znam za sebe. Kada sam bio mali imali smo korito, pa smo se u njemu kupali - opisuje nam Dejan.

Iako protočnu vodu nemaju, a Dejanova rutina je postala punjenje balona i snabdevanje ostalih članova porodice, na jedno ne može da se požali. Kako je objasnio, struje imaju, a gladni nikada nisu.

- Imamo struje, redovno plaćamo račune, nismo veliki potrošači, to nam nikada nije bio problem. Ranije smo se i grejali na struju, ali je i dalje bilo hladno u kući, pa smo prešli na drva. Zimi potrošimo oko 12 metara drva, zbog majke moramo i noću da grejemo kuću. Drva smo kupili po jeftinijoj ceni, još letos i tada smo ih platili oko 102 hiljade. Međutim, da smo ih kupovali kasnije platili bismo mnogo više. Sav višak novca koji imamo odvajamo za drva jer nam je prioritet da bolesna majka bude u toplom - dodaje on.

Dugačak je spisak lekova koji svakog meseca opterete budžet Tomaševića. Majka Maksimija iako jedva pokretna, skoro svakoga dana mora da ide kod doktora, do improvizovanog kupatila udaljenog desetak metara od kuće je odvodi Dejan.

- Pijem negde oko 6 redovnih terapija, plus još dodatne za spavanje jer imam problem i sa tim, a majka pije još više od mene. Mesečno nam treba negde oko 7-8 hiljada dinara samo za lekove. Oni ne idu na recept i doplaćuju se. Takođe, isto toliko nam treba i za pelene ukoliko je normalna situacija. Kada se majka prehladi onda nam treba i više. Ona jeste pokretna ali se vrlo teško kreće. Zbog loše cirkulacije u nogama ne može ni do toaleta da ode - navodi njen sin.

Sa suzama u očima Dejan se dotakao i perioda kog se nerado seća, ali koji je na njega ostavio najjači utisak. Rat u Hrvatskoj pamtiće do kraja života jer mu je 22. decembar u memoriju usadio jednu bolnu priču.

- Rat nikom ništa dobro nije doneo, jedino profiterima, uvek je stradala beda i sirotinja. Tragično je to što smo u ratu u kom sam učestvovao ratovali sa državom koja je bila u sastavu Jugoslavije, sa svojom braćom. Ja ni tada nisam znao razliku između Srba, muslimana, Hrvata... 22. decembra dogodila se situacija koja mi je ostala urezana u sećanje. Taj dan su nas jako gađali artiljerijom i granata je pala samo stotinak metara od nas. Tad mi se sluh oštetio, a ono što me je najviše zabolelo je što mi je stradalo dosta drugova koje sam veoma voleo. Doživeo sam veliki stres. Kasnije, krenule su da se nižu bolesti, jedna za drugom... - pojašnjava naš sagovornik.

Zbog majke mu je najteže, ima jednu želju i gaji nadu

Dejan Tomašević najviše tuguje zbog svoje majke. Kako kaže, težak život ih je mnogo zbližio, a Maksimijinoj hrabrosti i požrtvovanosti se divi i danas.

- Ona se uvek borila za nas, bila nam je najveća podrška. Mnogo mi je teško da je gledam ovakvu. Spava bolesna među vlažnim zidovima, nema jednu osnovnu stvar - kupatilo. Ona mi je najvažnija osoba u životu. Brat je tu, volim ga, ali majka je majka - kaže on drhtavim glasom.

Maksimija je ceo svoj život posvetila sinovima, a Dejan smatra da je sada vreme da dobije bar deo onoga što je zaslužila. Kako navodi naš sagovornik, njegova jedina želja je da majka ima bar malo udobnosti pod stare dane.

- Najviše bih voleo da imamo vodu i kupatilo. Da može da sama ode do njega, da se ne muči i ne pešači po zimi i snegu. Takođe, mislim da je zaslužila da u ovim godinama ima svoj mir, da je vidim kako leži u svojoj toploj sobi bez vlage - zaključuje on.

Tomaševići ne traže mnogo. Naviknuti na težak život od malih nogu, kažu da im nedostaje samo ono što zaslužuje svaki čovek - da se okupaju u toploj prostoriji. Iako je utehu i pomoć tražio dugo vremena, Dejan još uvek nije izgubio nadu da će njegova majka dočekati neke bolje uslove i neko bolje doba.

(Telegraf.rs)