Marini je dan krenuo "nizbrdo", a onda joj je prišao neznanac u parku: "Shvatila sam da još ima dobrih ljudi"

Da empatija nije zaboravljena reč u našem narodu i da još postoje ljudi kojima je stalo do drugih, pa makar oni bili potpuni neznanci, pokazao je jedan slučajni susret Marine i Aleksandra u Kruševcu.

Događaj je ostavio toliki utisak na Marinu Kovačević Tomić, da je poželela da ga podeli sa nama, kako bi još nekom ulepšao dan.

Preporučujemo

Sve se dogodilo juče, kada je naša čitateljka, "ustala na levu nogu". Kako nam opisuje, dan joj nije baš po volji, kao ni raspoloženje.

- Baš sam bila namrgođena i na neki način iznervirana svim dešavanjima koji su mi desili tog dana. Odlučila sam da sednem u park na klupu, da se malo relaksiram, pa da nastavim polako svoj put - počinje ona priču za naš portal.

U jednom trenutku, tuda je baš prolazio Aleksandar.

- U taj mah prolazi dečko, koji me je, videvši da mi, jednostavno, nije po volji, pitao: "Kako ste?". U prvi mah sam pomislila da li sanjam, jer obično ne pitaju tako ljudi, bar u našem Rasinskom podneblju, nemaju tu naviku da tako korespondiraju. Na to sam odgovorila: "Sve je u redu", na šta je on rekao: "Pitao sam vas kako ste, ne da li je sve u redu". Odgovorila sam da mi je dan krenuo nizbrdo, ali da se polako sve normalizuje. Seo je pored mene i svojim mekim i nežnim glasom počeo da me bodri, hrabri, motiviše, inspiriše...

Tako je spontano krenula priča dvoje neznanaca u parku.

- Popričala sam sa njim, čime se bavi i gde je tako naučio da govori. Rekao mi je da je pre svega pčelar i da ne voli da ističe svoje titule koje nikada ne stavlja ispred njega, jer kako kaže, kada bi titule sklonili ko bismo tada bili. Po struci je diplomirani ekonomista, autor svoje knjige i bavi se edukacijom mladih na polju ličnog rasta i razvoja - objašnjava Marina za Telegraf.rs.

Nakon polučasovnog razgovora sa Aleksandrom, Marina je svoj dan nastavila u znatno boljem raspoloženju, ali najpre sa punim srcem, uz činjenicu da na ovom svetu ima još ljudi kojima je stalo do drugih.

- Nakon našeg razgovora koji je trajao sigurno oko tridesetak minuta, shvatila sam da postoje još uvek dobri ljudi, a ovom dečku koji me je na kraju pitao da li može da me zagrli, i zagrlio me, dugujem veliku zahvalnost. Ono što je on za mene učinio je jednostavno neverovatno, koliko se ja rasterećeno osećam čak i dan posle toga, jer sve ono što je sa mnom podelio vredi da se čuje - dodala je naša čitateljka na kraju.

(Telegraf.rs)