Danijel je u kolicima, ali redovan na maratonu. Ocu puno srce: "Da bude jedno sa svima"

Danijel Stojilljković (28) živi u Jagodini. Rođen je sa cerebralnom paralizom. Prve svoje pokrete napravio je u kolicima. Ipak, u njima je "dogurao" dalje od onih koji su iz kreveca ispuzali, pa u vrtić krenuli praveći svoje prve korake. Čak je i nagrađen za svoje poduhvate. Bilo je i nagrada podrške, za učešće i izdržljivost, ali bilo je i prvih nagrada za prave pobednike. Iz Kragujevca je doneo jedan takav pehar - prvo mesto u trci na 10 km.

Danijel nije trkač, ali je svakako učesnik trke. Sa dvojicom braće blizanaca, Miloševićima, čini jedinstven trojac. Njih dvojica naizmenično guraju kolica, za koja se on svom svojom silinom drži.

- Ima snage, ali ima problem s motorikom. Pokreti su mu ograničeni - kaže nam Danijelov otac Rade.

U razgovoru za Telegraf.rs navodi da se za te fizički zahtevne poduhvate priprema, te da odlazi na treninge i čak podiže tegove. U periodima pred trke njegovo zadovoljstvo posebno se ističe.

- Uvek kad su ti maratoni, on je mnogo veseliji, zadovoljan i srećan. Jedva čeka kada će da dođe sledeći - navodi uz napomenu da je kao roditelj bio oduševljen neočekivanom promenom koja je uplovila u život njegovog sina.

"Da ne bude izolovan od zdravog naroda"

Pre četiri godine Danijel i njegova sestra Kristina bili su u teretani. Tu je upoznao momka koji mu je predložio da se priključi njihovom timu u ovoj posebnoj sportskoj disciplini.

- Ja sam prezadovoljan. Meni je bitno da on ima malo više društva, da izlazi, da ne bude izlolovan od zdravog naroda, da se ne oseća kao da je u kolicima, nego da bude jedno sa svima, sa društvom, sa devojkama - nabraja sve što mu je na duši i o čemu jedan otac misli.

Dodaje da je Danijelovo detinjstvo bilo uslovljeno okolnostima, te da je završio samo osnovnu školu.

Ipak, u razgovoru sa njim, ne biste stekli takav utisak.

- Drago mi je - kaže noviniru koji mu se predstavlja.

- Dobro sam, uživam kod kuće. Sedim, gledam neku emisiju - dodaje u nastavku ćaskanja, kulturno odgovarajući na prva pitanja.

Bez ustezanja je, kaže, govorio svojim interesovanjima. Ističe da voli da vežba i da se druži.

- Bavim se trčanjem, volim teretanu. Volim pomalo da dižem tegove. Tako sam ih sve upoznao - kaže uz napomenu da je u tom času sestra bila s njim, svestan svojih ograničenja: - Ja zbog bolesti moram da imam pratioca. Ne mogu sve sam.

Oduvek u invalidskim kolicima

Ima cerebralnu paralizu, prve kategorije. Kako nam je otac objasnio, to znači da je korisnik tuđe nege, te da je u kolicima oduvek.

U teretani je upoznao one koji mu vedre dane.

- Onda smo počeli da se družimo i da trčimo. Sve je krenulo kako treba. Sada se toga držimo. Imam svoju grupu na Fejsu. Okupljamo se kad možemo - govori koliko mu to znači.

Ponosno ističe svoj najveći uspeh - prvo mesto u Kragujevcu, u trci od 10 km. Bilo je i značajno dužih trka - sedam, osam maratona, dvostruko više polumaratona.

Sa tih takmičenja poneo je pehare i medalje. Pehare nosi iz Jagodine, Ovčar Banje i spomenutog Kragujevca.

(Telegraf.rs)