Srbiji treba skala za merenje traume, ona je nedetonirana bomba: Postoji veza između nje i rizičnog ponašanja

Zlostavljanje dece ostavlja trajne posledice. Traumu koja je produkt zlostavljanja treba da prepoznamo i da reagujemo na vreme, jer ona nije samo pitanje te osobe kojoj se dogodila, ona menja njeno ponašanje i kasnije može da menja celo društvo.

Telesno orijentisana terapeutkinja akademik dr Sara Zorica Mitić je u okviru Međunarodne konferencije o bezbednosti dece "Bezbednost i odgovornost 2022" govorila o tome šta može da izazove traumu kod dece i mladih, kako ju je moguće prevazići kao i na koji način trauma koja se ne tretira može da utiče na celokupno društvo.

Preporučujemo

- Jedna norveška političarka se angažovala da kaže: "Ako sam ja traumatizovana i seksualno zlostavljana, nemam kapacitet da slušam druge osobe koje su prošle kroz isto, a šta ako sam ja terapeuut, učitelj, pedagog koji radi u vrtiću, a preskočiću jedno takvo dete jer su njegovi simptomi i moji i na nesvesnom nivou to odbacujem". Ona upravo pita kako traumatizovani ljudi da pomognu drugim traumatizovanim ljudima kad nisu sami u stanju da to vide ili prihvate. Traumatizovane osobe ne mogu da izdrže loše osećaje o kojima im klijenti pričaju. Treba da vidimo da li je trauma kamen spoticanja za ceo život da li se prenosi generacijama ili može, kada je dobro obrađujemo, i da nas ojača - objasnila je Mitić.

Kako je istakla, posttraumatski rad važi samo za ljude koji imaju kapacitet, koji su ga imali i od ranije. Zato je važno da govorimo o tome da li je trauma nedetonirana bomba.

- Vidite koliko imamo ubistava koje ranije nismo imali, incidenata u javnom prostoru. To jeste nedetonirana bomba o kojoj treba sistematski da se govori. Trauma utiče na celo društvo. U Americi je 25 odsto školske dece izloženo traumatskom događaju koji utiče na njihovo ponašanje. A šta je sa našom decom? Samo za seksualno zlostavljanje ima 20 odsto, a mnoge su stvari koje kreiraju traume. Prosto se plašim da kažem da mi imamo toga mnogo više nego što imaju Amerikanci. Traume menjaju naše zdravlje, utiču na ponašanje - dodala je.

Mitić je objasnila da u drugim državama postoji skala za merenje traumatizacije i da bi volela da postoji i u Srbiji, kako bi bilo evidentno koliko dece ima traume jer se pokazalo da postoji povezanost između broja trauma i psihosomatskih oboljenja kasnije, u odraslom dobu.

- Ta skala meri 10 vrsta dečjih trauma. Pet ličnih - fizičku, verbalnu, seksualno zlostavljanje, fizičko i emocionalno zanemarivanje, a pet se odnosi na članove porodice - otac alkoholičar, majka žrtva nasilja, neko sa mentalnim problemom, razvod roditelja, smrt ili napuštanje porodice. U Norveškoj, gde sam živela i radila, je veliki problem alkoholisanost i narkotisanost oba roditelja i incest. I sama sam žrtva incesta. O tome se ne govori 10-15 godina, a posle nemaš kome da kažeš. Ako kažeš mami, ona će se slomiti kad sazna da je to bio njen brat. Da li je to ostavilo posledice na mene? Naravno, posebno u izboru partnera. Poslovno kažu da sam sve najbolje, a privatno sam nula jer ne mogu da odaberem partnera, biram traumu. To je instinktivno ponašanje. Ja sam toga svesna, ne bih doktorirala da nisam. Ali moja unutrašnja sigurnoast je na nivou instinkta - objasnila je terapeutkinja.

Kako je istakla, pomoću skale meri se sve što je dete doživelo. Svaka trauma meri se kao jedna, a potom se pravi zbirnu skup.

- Mi vidimo da imamo problem, ali ne radimo ništa povodom toga. Treba da postoji zvanično, crno na belo. Deca koja su imala veće traume izložena su malignim, kardiovaskularnim problemima. Od dece koja su zlostavljana pravimo buduće invalide, teške bolesnike. Imamo veliki problem da negujemo spartansku ideologiju da nam ne fali ništa, a imamo i kolektivne traume tako da smo svi pomalo zamrznuti i odbijamo da prihvatimo da imamo mane. Ono što mi se u Norveškoj dopalo je da je ministarka rekla "moj očuh me je silovao", a onda su se oglasile i ostale. Imale su petlju da kažu. Jedna je rekla da pati 20 godina od anoreksije i bulimije. To je hrabrost, da pokažeš da možeš da se baviš odgovornim poslom. Kod nas postoji jedna vrsta idealizovanja, sve mora da budm na mestu da bih imala funkciju. Društva više nisu takva, treba da prihvatamo sebe i da pomognemo drugima da izađu iz problema, što može ako se na vreme otkrije. Trauma može da se promeni jer je naš mozak neuroplastičan - dodala je.

"Ono što nam se dogodi u životu nije lični pečat"

Ono što nam se dogodi u životu nije naš pečat, ni sudbina. U mozgu se stvaraju nove sinopse, ćelije se obnavljaju onoliko koliko radimo na svom nervnom sistemu. Deca imaju problem sa koncentracijom, pažnjom, koordinacijom, ravnotežom. Za decu kažu da su aljkava, da teško spavaju, a ona su toliko traumatizovana da su kao u polusnu.

- Sa detetom koje ima traumu ne možete da budete strogi. Ako to radite, ono će da se skameni. To je zaštita koju nervni sistem pravi da ne bismo osećali aktivnu bol. Ali ti onda ne osećaš ništa. Nisi srećan, nemaš normalan život, isključiš se iz njega. Deca se takođe samopovređuju, imaju depresiju, fobije, posttraumatski stresni poremećaj, počinju da upotrebljavaju lekove, stimulanse, alkohol, imaju nesanicu i otežano uče. Mogu da budu ekstremno agresivna da imaju sklonost ka samoubistvu i da promene način ishrane, da jedu previše ili premalo - objasnila je Mitić.

Deca čije je seksualno zlostavljanje prošlo neprimećeno i nisu dobila pomoć kada su bila u pubertetu mogu da postanu promiskuitetna i da imaju naglašeno seksualno ponašanje. To je jedan od znakova neisceljenih seksualnih trauma. Dete, kako objašnjava terapeutkinja, možete da grdite, ali ono vapi da mu se pomogne dok vi ne znate šta je sa njim. Mitić ističe da sudstvo ne reaguje adekvatno, te da bi, da je na vreme rešila da prijavi incest, odustala kada bi videla kako izgleda sudski proces.

- Traume nas dezorijentišu, preuveličavaju opasnost. Što je najgore, više ste uplašeni nego što situacija pokazuje i uključuje se automatsko ponašanje. Stalan je osećaj nesigurnosti koja destabilizuje, poremećeno je socijalno intergisanje, ne možemo lako da rešavamo konflikte, smanjuje se učenje. Fizičko i seksualno zlostavljanje, zanemarivanje, smrt bliske osobe, automobilske nezgode, maltretiranje, bolesti opasne po život izazivaju traume. Trumatizuje nas mnogo više od maltretiranja. Kada je deci neko teško bolestan, ona su traumatizovana da će roditelji da im umru i imaju krivicu, misle da se tako nešto desilo jer nisu bili dobri. Mogu da budu svedoci nasilja, grubosti policije. Traumatizuje hronični haos i siromaštvo. Deca nasleđuju siromaštvo i traume, te ako dođeš normalan do završetka srednje škole i ako je uopšte završiš, dobro je - dodala je.

Traume su, kako kaže, indvidualne. Trauma nije u tome da doživimo udes, već u tome kako smo ga doživeli. To je individualni doživljaj i nikada ne treba se upoređuju traume različitih ljudi jer namaju svi istu genetsku osnovu. Kada se dese neprijatni događaji koji su u vezi sa doživljajem intenzivnog straga i bespomoćnosti, kada smo leđima uza zid, ništa pametno ne možemo da uradimo i tada se traumatizujemo.

- Kada me neko napadne i mogu da se odbranim to nije situacija koja će da me traumatizuje. Važno je da imam reakciju, ako je nemam traumatizovana sam. Svaki put kad doživimo nešto što ne možemo da izdržimo, svaki put kad je događaj takav da moj nervni sistem iskoči iz okvira koje mogu da podnesem, dolazi do traume. Mehanizmi koje koristi nervni sistem su u trenutku traume korisni, ali kad se to ponavlja nervni sistem reaguje na isti način i izbaci osobu iz koloseka. Ta osoba onda nije ravnopravni sagovornik. Svako od nas je nekad u životu imao problem sa autoritetom. Jednog trenutka ne možeš da kažeš šta bi želeo, a pametan si. Tvoja ranija trauma je uključila automatski mehanizam, isključila te iz situacije koja za tebe ostaje konfliktna. I obične stvari mogu da budu obeležene traumatskim ili nesvesnim ponašanjem, pre svega u komunikaciji - objasnila je terapeutkinja.

Kako je rekla, čim se osvestimo, zakoračili smo na put ka isceljenju. Trauma nije bolest, ne svaki put da mora da se izleči, dovoljno je da se zaceli. Traumatizovnai ljudi su nesigurni, bombardovani su senzacijama iznutra, postaju majstori da sebe slažu da toga nema.

- Kada se bavimo traumama, ne moramo da idemo u prošlost i pričamo sve što se dešavalo, već da osobu naučimo da senzacije koje sada ima u telu izdrži ili da proširi svoj kapacitet da bi mogla da izdrži. Osoba treba da bude sposobna da bude besna, da plače, ali u kontolisanim uslovima, da ne izleti iz svog praga tolerancije. Sve što se dešava utiče na razvoj deteta. Najviše moramo da razmišljamo o razvojnim traumama. One potiču intrauterno, u poslednjem semestru trudnoće, do dve godine, tri ili šest godina. Različite su podele. Sigurnost i bezbednost dece su najbitniji za njihov zdrav razvoj. Isceljenje trauma je alat za to - zaključila je Mitić.

(Telegraf.rs)