Đorđe je sina odveo na gubilište, a da nije ni znao: Kasnije mu rekli da mu dete "pliva" u Mijajlovoj jami

Na oko pet kilometara od ozloglašene Mijajlove jame, smeštena je Ravna Reka, bivše rudarsko naselje, a sada selo sa tek oko dve stotine duša.

Preporučujemo

Kao i u susednom Senjskom rudniku, i ovde vlada pustoš. Od nekadašnje železnice, doma kulture, abmbulante, škole, ostale su samo zapuštene zgrade i mrtva tišina.

Tu, na jednom kućnom pragu, nadomak katoličke crkve Svete Barbare, zatičemo vremešnog Radojka Pajića. Devedeset dve mu je godine. Sedi, miran i zamišljen.

Njegov spokoj prekidamo srdačnim pozdravom i pitanjem o Mijajlovoj jami. Seća se deka Radojko tih zlokobnih dana. Kaže, bio je tada gotvo dečak, ali neke stvari pamte se zauvek.

- Oko 1.780 duša je bačeno tu - počinje svoju priču.

- Tad sam ja bio maloletan, ali znam da su ljudi odvoženi tamo na gubilište - kaže nam.

Bolestan je, teško govori, ali njegove oči kao da su naglo oživele od nekog čudnog uzbuđenja dok pokušava da ispriča sećanje na jedan tragičan događaj.

- Bio je tu jedan vozovođa na železnici, neki Đorđe Antić. U dva vagona su bili pohapšeni ljudi. U toj grupi je bio i njegov sin, student. Interesantno, on je odvezao svoje dete na gubilište. Ti vagoni su odvoženi na Pasuljanske livade gde ih je dočekivala "trojka" koja ih je vodila pravo kod Čačića - seća se deda Radojko.

- Kad je došao sa posla taj Đorđe, seljanin, pitao je ženu gde im je dete, da večeraju. "E, Đorđe, Đorđe, naše dete pliva u jami". On je pita: "Kako pliva?". Ona mu kaže: "Izveli su njih 70 u dvoja kola, svi su pošli tamo" - priča Radojko dok mu glas podrhtava.

- Đorđe se uputi na Pasuljanske livade, pa ode tamo u štab i traži da razgovara sa Čačićem, koji je bio vrhovni komandant odreda. Sprovedu ga u štab i tamo ku kažu: "E, Đorđe, Đorđe, malo si zakasnio, ne mogu ti ništa učiniti, jer oni sad plivaju tamo".

Deda Radojko jedini je živi svedok događaja u Ravnoj Reci, koji se vezuju za stradanja u Mijajlovoj jami.

Nedaleko od centra sela, nalazi se i kuća Dragoljuba Šošića. Iako rođen posle rata, priče koje je slušao u detinjstvu i dalje bistro pamti.

- Pričao mi deda, neki seljak, mladić od oko dvadesetak godina, bio je zadužen da vojci donosi hleba sa volovima. Zakasnio on pola sata jer je bio sneg, nije mogao da prođe, pa kad je došao, odmah su ga sproveli i bacili u jamu. Njegovi volovi posle se sami vratili kući. Ovde je najviše bilo Nemaca, oni su tokom rata uprvaljali rudnikom u Ravnoj Reci. Četnici su tu bili sa njima. Morao si da im daš šta traže kad ti se pojave na vratima, ako odbiješ, pale sve i ubijaju. Mada, to je bilo kao u dogovoru. Svi su se isto ponašali, i Nemci i četnici i partizani - kaže nam i dodaje da je sva zla kog ove vrtače podno Kučaja, smeštena u jednu izreku koja i danas živi.

- Kad se ovde posvađaju ljudi odmah kažu: "Baciću te u Mijajlovu jamu". Znači, to je najveće zlo koje postoji. Ukleto i najgore mesto.

Žene, deca, starci, studenti, učenici... Kažu da milosti nije bilo. Ko god bi se našao na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme, podleteo bi pod četničku jamu ili jednostavno bio gurnut u bezdan.

- Ta jama bila je kao poslednja, najoštrija kazna. Tu su doterivali ljude. To tad nije bilo toliko zaraslo kao sad, lakše se prilazilo do nje. Nije trebalo mnogo da se računa i da se odlučuje. Jedan čovek stariji od mene četiri godine, on je umro, bio je rmpalija, krupan čovek, njemu nije trebalo da se moliš mnogo, nije bio sažaljiv. Dovodili su razne ljude do te jame i samo ih gurnu dole, da li stigne neko glasa da pusti ili ne stigne... Nije bilo pomilovanja ni za muškarce ni za žene - priča nam Mihajlo Mihajlović iz obližnjeg Sisevca, koji je bio dete kada su se dešavali pomenuti zločini.

Iako se ne seća dešavanja o kojima je kasnije slušao, Mijajlovu jamu nikada nije posetio.

U Senjskom rudniku, živi i penzionisani rudar Blagoje Jovčić (85). Kako nam objašnjava, u ovaj kraj se doselio posle rata, gde je kao mladić slušao strašne priče o Mijajlovoj jami. Sudbina je htela da, kasnije, on bude jedan od onih koji će se spuštati u njenu utrobu u traganju za kostima žrtava.

- Izvađeno je dosta ljudi, ali je dosta i ostalo. Kad se spuštaš u jamu, ima nekih 70 merara pravo, posle ide jedna ravan, pa onda opet. Do te ravni su ljudi padali, pa se onda otiskali dalje u jamu. Išlo je to ko je koga zakačio. Na primer, ja mrzim komšiju, prijavim ga, noćas ga nema. Bogami, više sad niko i ne ide tamo - kaže Blagoje.

- Išao sam ja davno jer sam bio u četi za spasavanje. Nalazilo smo tamo koske, lobanje, trula odela. Oružja nije bilo.

Ubijane i čitave porodice?

U knjizi "Mijajlova jama", koja detaljnije opisuje stradanja tokom Drugog svetskog rata u ovom delu Pomoravlja, stoje navodi da su stanovnici ovih mesta ubijani iz različitih razloga.

Tako postoji priča da je Poljak Petar Konopka ubijen samo zato što je bio "nesrpski element", kao i da je 5. aprila 1943. nastradala izvesna Milica Milić "samo zato što je nosila crveni džemper".

Prema daljim navodima, koji stoje u ovom zapisu, jedan od najstrašnijih zločina počinjen je nad porodicom Gojka Živkovića iz Ravne Reke. Njima je, navodno, po naređenju četničkog komandanta Čačića naređeno da se isele iz ovog mesta. Ipak, na Pasuljanskim livadama su sačekani i pobijeni.

Braća Krsta, Jovan i Nikola su, kako se navodi, gotovo izmasakrirani, kao i Ivanka Živković, zajedno sa svojom ćerkom. Jedini je uspeo da se spasi Ivankin sin Dragutin. Navodno, pobijeni su jer im je jedan rođak bio deo partizanskog pokreta.

Iako su navedene brojne priče o stradanju nevinih ljudi, danas gotovo da nema onih koji bi ih mogli posvedočiti.

Mijajlova jama ostala je nema, usamljena u prelepom šumovitom predelu, zauvek čuvajući tajne jednog od najmračnijih delova naše istorije.

(Telegraf.rs)