Na svetom mestu u Pranjanima sreli smo američke kadete: O Srbiji čitali u knjigama, poželeli da upoznaju narod

Stara crkva brvnara, drveni zvonik, vremešni spomenici na malom, skromnom groblju i zidana crkva iz 1903. godine. To je najsvetije mesto u Pranjanima, selu koje je 1944. godine bilo pretvoreno u pravi humanitarni centar sa improvizovanim aerodromom odakle su na sigurno evakuisane stotine savezničkih pilota. Ponajviše američkih.

Umorni, zbunjeni piloti, koji su krenuli da ruše nacističku mašineriju u istočnoj Evropi, a potom padali pogođeni na tlo Jugoslavije pronalazili su spas kod srpskih domaćina ovoga kraja. Seljaci su brinuli o njima, hranili ih, obezbeđivali smeštaj i skrovište, a pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini organizovali su složenu evakuaciju sa saveznicima. Seljaci su svojim rukama podigli i pistu, dovoljno izdržljivu da sa nje mogu da polete i transportni avioni, pravo u Bari, u američku bazu. To je bio vazdušni most života.

U selu mešali su se srpski i engleski jezik, katkad samo i nemi pogledi. Glad, strah, zbunjenost i neizvsost lečila je samo nada. Svi su se nadali da će pobeda uskoro uslediti, kao i da će se jednoga dana spaseni piloti doći ponovo, u nekim srećnijim okolnostima.

A onda je usledila duga ćutnja o Misiji Halijard. Tajnu su čuvali preživeli akteri i meštani... Još ima onih čiji su dedovi bili svedoci misije Halijard.

Misija je obuhvatala mnogo šire područje i čak 3 aerodroma s obe strane Drine. Ali, najviše pilota spaseno je iz Pranjana, zbog čega se u ovom mestu obeležava i godišnjica akcije.

Zahvaljujući Fondaciji Misija Halijard, državi, kao i ambasadama zemalja Saveznica, danas ovaj podvig ne pamte samo sinovi, ćerke, unuci ili potomci. Neki novi vojnici koračaju Pranjanima makar jednom godišnje, kada se organizuje svečanost. Pamćenje postaje kolektivno, a gostoprimstvo koje su njihovi sunarodnici osetili 1944. godine ponavlja se i danas u srećnijim okolnosnima.

Dvorište crkve brvnare bilo i ove godine ispunjeno ljudima - seljacima, diplomatama, gostima, potomcima, ali i pripadnicima vojske u raznolikim uniformama. Oni su znatiželjno posmatrali ovo malo mesto, pravoslavne crkve i spomenike.

"Da bi razumeo bolje istoriju o kojoj učiš, najbolje je da posetiš mesto gde se ona dogodila, upoznaš ljude koji tu žive i čiji su preci bili živi učesnici"

Tako je, parafrazirano, od srca i jednostavnim rečima poručio jedan mladić na jednom od događaja tokom obeležavanja 78. godišnjice misije Halijard. To je bio Magidan Halc, kadet treće klase, koji je u Srbiju doputovao zajedno sa kolegom Kvintinom Kajsom.

Ovi mladići privlačili su pažnju na zvaničnoj ceremoniji u svojim upečatljivim plavim uniformama. Oni nisu potomci spasenih pilota, nemaju baš nikakve veze sa Srbijom, ali su na istorijskom departmanu Akademije američkog ratnog vazduhoplovstva naišli na knjige koje svedoče o herojskoj akciji jedne od najvećih vazdušnih evakuacija.

S ponosom su stali pred našu kameru.

- Obojica nosimo "Prop and Wings", to je simbol vazdušnog korpusa američke vojske. To je grupa koja je letela iz Pranjana. I zato za mene mnogo znači, kao pripadnika vazduhoplovstva, pripadnika američke vojske, biti ovde i razgovarati sa Srbima i rođacima onih koji su pomogli američkim avijatičarima, mnogo mi to znači - pričao nam je kadet Kajs, poreklom iz Čikaga, koji se školuje u Akademiji američkog ratnog vazduhoplovstva u Kolorado Springsu.

Na ove reči bez zadrške nadovezao se Madigan Hilc.

- Još u školi sam proučavao ovu misiju, u smislu operativnog, strateškog i taktičkog nivoa, i napisao sam rad o tome. Ali zaista doći ovde u Pranjane i upoznati ljude u zajednici koja je bila deo toga bilo je nešto veoma posebno. Veoma velikodušni ljudi i, znate, gostoprimstvo je neverovatno - pričao je kadet Hilc.

Kažu, osetili su zahvalnost ljudi koji su ih videli i ugostili u našoj zemlji. Tako su i uzvratili meštanima. Shvatili su da se priča o herojskom poduhvatu prenosi s generacije na generaciju.

- Mislim da je najvažniji deo međusobna komunikacija, jer je to zajednička istorija Srbije i Amerike, tako da je važno da ove veze budu jake jer postoje još od Drugog svetskog rata -ispričao je Hilc.

Misija Halijard inspirisala je mlade kadete.

- Za sebe bih rekao da bih lično voleo da budem u "potraga i spasavanje" misijama kada budem član vazduhoplovstva, i ovo je odlična prilika da saznam više o tome, jer je ovo bila najuspešnija misija potrage i spasavanja u Drugom svetskom ratu, govoreći objektivno, zbog broja vazduhoplovaca koje smo pokupili. A to ne bi bilo moguće bez srpskog naroda u okruženju. Zato mi je važno da shvatim da, pošto ću možda ući u takvu situaciju u budućnosti, da razumem kako gostoprimstvo i velikodušnost lokalnog stanovništva mogu da nam pomognu da ostvarimo tu misiju - podvukao je Halc.

Hrana im je, naravno, uz gostoprimstvo ostavila poseban utisak.

Na ovom događaju susreli smo i ženu čiji je otac organizovao čitavu akciju, sa američke strane. To je bio merikanac, pripadnik OSS* srpskog porekla Džprdž Vujnović. Ksenija Vilkinson nije prvi put u Srbiji i rado priča o svojim sećanjima.

Svedočenje iz prve ruke: "Moj otac je bio glavni organizator misije spasavanja"

Na ovom događaju susreli smo i ženu čiji je otac organizovao čitavu akciju, sa američke strane. To je bio pripadnik OSS srpskog porekla Džordž Vujnović, koji je, dok je bio stacioniran u Bariju, saznao šta se događa sa pilotima u Jugoslaviji koji su pali na teritoriju koju su kontrolisale snage generala Draže Mihailovića.

- Mi smo tada već bili prekinuli odnose sa Mihailovićem i sa četnicima, tako su odlučile Sjedinjene Države i Velika Britanija i Sovjetski Savez. I zato mnogi ljudi nisu verovali da bi oni štitili američke pilote i avijatičare. Ali jesu. I moj otac je insistirao, i insistirao, i na kraju su u Ratnom vazduhoplovstvu rekli: "OK, ako imaju naše momke moramo to da saznamo". Slali su poruke tajnim metodama da dođu do snaga otpora, a zatim spisak pitanja za pilote o njihovim porodicama, i tako dalje, da se uvere da nije prevara, da je istina. Dakle, moj otac je bio jedan od glavnih organizatora spasilačke misije - priča nam Ksenija.

Tajne su se čuvale, ali priča o istorijskom događaju, prijateljstvu i humanosti se širila u porodicama.

- Moj otac je pričao o tome kada sam bila dete. U to vreme bio je bio u veoma prijateljskim odnosima sa ostalim američkim članovima spasilačke misije. Mnogi od njih su bili Amerikancima srpskog porekla, jer su zapravo regrutovani jer su znali jezik, a poznavali su i zemlju. I bili su veoma uznemireni što Mihailoviću i njegovim snagama nije odata počast kako je trebalo za ovo divno spasavanje, i što su štitili više od 500 vazduhoplovaca, uglavnom Amerikanaca ali i saveznika. Zato su pokušavali da privuku više pažnje na tu činjenicu. Nisu mogli da otkriju tajne delove misije, ali je bilo javno poznato da su piloti bili u ovoj oblasti. Tako da je on dosta pričao o tome i bilo je crkvenih događaja na tu temu, tako da sam za to znala još odmalena. A sada kada su mi roditelji preminuli, dovela sam svoju ćerku i dve pastorke da vide i veoma su zainteresovani. I nadam se da će i dalje biti zainteresovani i doći možda na 80. godišnjicu - priča nam Ksenija.

Ksenija kaže da se u Srbiji uvek oseća dobrodošlom. Ima rođake u Novom Sadu, gradu koji je očarava svojom kulturom. U Beogradu, za koji kaže da je uvek uzbudljiv, pun života, ima mnogo prijatelja, a voli da putuje po celoj našoj zemlji.

- Za mene je veoma nostalgično, jer se sećam šta su moji roditelji radili tokom Drugog svetskog rata i svih onih heroja koji su se toliko žrtvovali.

Kako kaže, imala je prilike da na događaju razgovara sa ministarkom kulture Majom Gojković.

- Pitala sam da li je misija Halijard možda u nastavnom planu i programu ovde u Srbiji, a ona je rekla da još uvek nije. Mislim da je onda važno da se o tome govori, da se piše o tome. Što više mediji budu pokrivali ovu temu, to bolje za javno obrazovanje, a onda se nadam da će se jednog dana predavati u školi kada budu predavali o Srbiji, odnosno Jugoslaviji, tokom Drugog svetskog rata, i odnosu sa drugim saveznicima. Drugi svetski rat je i dalje veoma interesantan za sve generacije i svi znamo za neke od velikih događaja poput invazije na Normandiju, ali nedovoljno ljudi zna za Halijard misiju i mislim da svi možemo da uradimo svoj deo posla - ispričala nam je Ksenija.

(Telegraf.rs)