Sa 14 su ga naterali da se oženi. Sada je deda i gej aktivista: Filmska priča Đanija Jovanovića (44)

Đani Jovanović je sa 14 godina bio primoran da se oženi, vrlo brzo posle toga dobio je i dete, a danas je jedan od najvećih LGBTQ aktivista i boraca za romska prava u Nemačkoj, piše Blic. 

Jovanović se uopšte ne krije, i ne pokušava da ne bude upadljiv. Zapravo, trudi se da bude što vidljiviji kako bi i drugi imali korist od toga, pogotovo u ime Roma, a on sam kaže da je "dete jedne male većine". O tome je pisao i u svojoj novoj knjizi. On je ujedno i predavač, komičar a pre svega zubar.

Preporučujemo

Ono što je zanimljivo jeste da je životna priča Đanija Jovanović, poreklom iz Srbije a rođenom u Nemačkoj, kao iz nekog dokumentarnog filma. A ima tek 44 godine! Kaže da je znao da je gej još kad je bio klinac, neznajući šta ga sve čeka dalje u životu a prva stvar koja ga je dočekala bio je ugovoren brak koji su mu roditelji nametnuli kada je imao samo 14. godina.

 - Ništa nisam znao unapred. Saznao sam to na dan ženidbe. Imao sam tada 14 godina i sećam se da sam pomislio: Ovo ne izgleda ok i ne osećam se kao da je u redu, ali nisam znao šta tu tačno ne valja. Imao sam utisak kao da me neko guši. Kao da sam žaba koju su ubacili vrelu vodu i koja ne provalje da je kuvaju. Ali, to je u meni izazvalo gadan osećaj, a opet u isto vreme je bilo "normalno". Tako je bilo u mojoj porodici, i drugima koji su me okruživali. Bez obzira, osećao sam se kao da me je neko opljačkao, kao da su mi uzeli dušu i mislio sam da ću morati tako da živim do kraja života - priča Jovanović koji danas živi u Kelnu.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Gianni Diamanto Jovanovic (@giannijovanovic78)

Ženidba je podrazumevala i da mora vrlo brzo da postane roditelj, iako je sa 16 godina i sam još bio dete.

- Ovo nije slučaj sa svakom romskom familijom, jednostavno je tako bilo kod mene. Uz to, ja sam jedinac što je isto vrlo retka pojava za našu zajednicu i moji su želeli da ja što pre postanem otac. E, taj momenat, kada sam dobio dete, bio je potpuno drugačiji od ženidbe. To mi je bilo divno, prirodno. Ali, u isto vreme sam znao i rekao sam sebi kako ću svom detetu dati više slobode da sam odlučuje o svemu.

To je bio okidač i da se sam pokrene, da nekako postane nezavistan, da se oslobodi kontrole drugih, pre svega porodice. Danas ipak, bez obzira na sve, sa njima je u dobrim odnosima.

- Da, još uvek sam ljut na njih. Još me pokreće to što su mi uradili, da pričam o tome. Često sam po glavi okretao šta su mi sve priredili roditelji. To i dalje ostaje pogrešno, a opet danas razumem zašto su to učinili. Toliko razumevanja i mogućnosti opraštanja dugujem, između ostalog, vrlo dobrom terapeutu. Takođe sam se istorijski i naučno bavio istorijom progona Sinta i Roma. Kao tinejdžer uvek sam mislio da se moji roditelji tako ponašaju jer me ne vole. Danas znam da to nije objašnjenje. Budimo iskreni: ako pogledate istoriju, pre 150 godina dogovoreni brakovi još uvek su bili redovni dan u nemačkom većinskom društvu. Da to danas više nije slučaj, takođe je i zbog činjenice da ljudi koji pripadaju ovom većinskom društvu sada mogu slobodno da se razvijaju. Oni ne doživljavaju sistematski progon. Sa Sinti i Romima je drugačije: oni su i dalje marginalizovani i zaostali od društva. Stoga su prisilni brakovi i dalje pokušaj jačanja zajednice.

Đani živi i radi u Nemačkoj, jednoj od najnaprednijih zemalja sveta, ali to, kako kaže ne znači da tu uvek ima razumevanja od svojih sunarodnika.

- Osećam diskriminaciju sve vreme. Počevši od neprijatnog pitanja „Odakle ste“, o kojem je Nemačka toliko dugo raspravljala. Beli ljudi jednostavno ne žele da vide da namera ovog pitanja nije bitna. Beli Nemci počinju da razgovaraju sa mnom na slomljenom nemačkom, jer pretpostavljaju da nisam Nemac zbog svoje tamne kose i boje kože. Ali rasizam takođe doživljavam i na svom poslu, u svojoj zubarskoj ordinaciji. Moji pacijenti mi prilaze na vrlo različite načine, u zavisnosti od toga kako nosim kosu. Ako sam ošišan kratko i strogo zalizan, sve je u redu. Ali ako nosim kosu puštno, prirodno kovrdžavu, odmah će pretpostaviti da nisam profesionalan - kaže on i nastavlja:

- Pitaju me gde su moji koreni i da li su moji uređaji dezinfikovani ili da li sam zaista naučio svoj posao. Ako u nekom trenutku ovi razgovori više nemaju nikakve veze sa razgovorom o profesionalnom lečenju i ako se odmotaju samo rasističke predrasude, neću to da tolerišem. Desilo se da sam iz ovog razloga nedavno odbio da lečim jednu gospođu. Vredno sam radio za privilegiju da mogu da odbijam take ljude.

(Telegraf.rs)