Mračna tajna dvorca u Golubincima: I danas se u dahu priča o ženi koja je zbog preljube surovo kažnjena

Golubinački dvorac, poznatiji pod imenom Šlos, dragulj graničarske arhitekture, čuva tajnu o preljubi žene koja je zbog toga surovo kažnjena, a priča o jaucima i paucima među meštanima se i danas pripoveda.

Zidine dvorca Šlos u Golubincima, na samo desetak kilometara od Stare Pazove, čuvaju uzbudljive tajne, među kojima je i veza čuvenog kompozitora Ludviga van Betovena, koji je iz dalekog Bona slao uzdahe i ljubavne poruke svojoj Žanet. Davne 1813. godine, posle sloma Prvog srpskog ustanka u njemu je boravio Karađorđe, a ova, po mnogima misteriozna građevina, već dva veka čuva i jednu legendu, koju meštani prenose s kolena na koleno, piše Mitrovica.info. 

Preporučujemo

Granična kasarna – dvorac Šlos – prema pisanim dokumentima sagrađena je 1767. godine. Dugo je zdanje bilo devastirano i zaboravljeno, a onda su prvo meštani pokrenuli akciju da se dvorac obnovi, formira eko i etno-muzej i da mu udahnu novi život. Uz pomoć opštine Stara Pazova, Ministarstva za kulturu, kao i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, objekat je rekonstruisan, ali interesovanje namernika još uvek nije veliko.

Međutim, Golubinčani i danas rado i u dahu prepričavaju legendu o prvom vlasniku zamka. A, ona glasi:

Jedne noći, posle dugog puta, gazda se iznenada vratio i zatekao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Razljućen prizorom, slugu je odmah posekao, a nju golu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati, sve dok je pauci paučinom ne premreže. Tako vezana, posle nedelju dana, žena je od gladi, žeđi i hladnoće umrla, a pauci nisu stigli ni posmrtni zar da joj naprave. Neverničini jauci i preklinjanja za bržom smrću, bili su prvi zvuci koje je paučina unedrila u sebe.

U narednih dva veka, krici drugih mučenika pripajali su se njenom. Nakon neverstva i smrti svoje žene, vlasnik dvorca prestao je da jede i pije. Sedeo je sam za trpezom i molio za oproštaj. Spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te su njegove poslednje dane pauci stigli da umotaju u paučinu.

Golubinčani i danas kažu da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Meštani veruju da će onom ko ubije pauka, taj čin doneti nesreću i muk za trpezom i da će ga ljudi pamtiti jedino po zlu. U kuću će mu od gostiju ulaziti samo vetar, na divanu predviđenom za goste i u gostinskoj sobi, carevati paučina.

Ima i onih koji tvrde, da se svakih 10 godina u nekim vetrovitim i kišnim jesenjim noćima pojavljuje čovek u pohabanom plemićkom odelu i dugo se moli nad zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga traži oproštaj. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju, jer, kao da je svaki put imao – zar od paučine. U tim noćima Golubinčani u prozoru pale sveće.

I dok legenda još živi, Šlos ima status spomenika kulture od velikog značaja.

Prema dokumentima iz 18. veka, kapetanica Žanet Hontor, u zimskoj tišini sremske ravnice, prva se setila svoje strasne ljubavi prema Betovenu i iz Šlosa mu uputila novogodišnju čestitku. Ubrzo zatim stiglo je pismo iz Bona, u kom je čuveni kompozitor, između ostalog, napisao:

“Puno srce daje slabiji zvuk, prazno odjekuje iz svih tonova, oseća se ipak njegova žudnja i, ah, razume se njegova čežnja. Sa velikim prijateljstvom preporučujem se, Ludvig van Betoven, dvorski muzičar u Bonu.”

U Betovenovom muzeju u Bonu čuva se jedno pismo u kom kapetanica objašnjava crtežom svom ljubavniku kako može doći do dvorca Šlos u Sremu, pa odatle ide i pretpostavka da je i veliki umetnik boravio u Šlosu…

(Telegraf.rs)