Tužna sudbina ove crkve je i sudbina sela: Nekada je bilo desetine krštenja, danas nema ni ko paučinu da skine

Kamena i visoka, ušuškana u zelenilu i prelepom krajoliku Pomoravlja, katolička crkva Sv. Barbare u Ravnoj Reci jedinstveni je očuvani svedok vremena kada je ovo mesto bilo "Evropa u malom".

Preporučujemo

Nekada centar verskog života i tradicije katolika, doseljenih rudara iz raznih delova Evrope, sada tavori sama, u centru sela. Obiđe je samo, s vremena na vreme, Ćupričanin Miodrag Milošević, koji jedini i brine o njoj.

Fasada crkve je ostala autentična i netaknuta, kao i unutrašnjost. Klupe, ikone, gelerija, ispovedaonica... Sve još služi svrsi.

- Ali džaba kad nema ko da je posećuje - kaže nam Miodrag.

Tu i tamo, navukle se prašina i paučina. Gotovo da u selu više nema vernika koji bi je počistili. Od naselja koje brojalo više hiljada stanovnika, sada je ostalo svega par stotina ljudi, mahom starijih.

- Ravna Reka je neselje pored nekadašnjeg rudnika koji više nije aktivan, a koji je do šezdesetih godina prošlog veka bio u sastavu Senjskog rudnika. Nastala je početkom 20. veka i jedno je od najstarijih rudarskih naselja u ovom našem kraju. Crkva Svete Barbare sagrađena je 1935. godine, sredstvima rudara koji su odvajali novac za jedan verski objekat u kome bi svakodnveno bile vršene verske službe - počinje priču za naš portal dobar poznavalac istorije ovog kraja, istoričar i rukovodilac Muzeja ugljarstva Nenad Anžel.

Najveći priliv katoličkog stanovništva u ovaj kraj bio je iz među dva svetska rata, što je utrlo put ka izgradnji katoličkog verskog objekta. Upravo je "zlatni period" župe u Ravnoj Reci bio odmah po njenom osnivanju, pa do prvih godina rata.

- Sama crkva je svoj najveći procvat upravo imala od 1935. do prvih ratnih godina, gde smo, po nekim sačuvanim podacima godišnje imali od 30 do 50 krštenja. To sve govori o broju rimokatoličkog stanovništva u ovom mestu. Prema nekim procenama, ovde je živelo čak oko 2.000 ljudi, različitih nacionalnosti. Posle Drugog svetskog rata dolazi do značajnijeg odlaska rimokatoličkog stanovništva. Sada ih ima znatno manje, pa nam je u interesu, naravno u saradnji sa Beogradskom nadbiskupijom, da ponovo nađemo jednu lepu adekvatnu namenu za ovaj verski objekat - objašnjava Nenad.

Tako na ulicama ravne reke, predratnih godina govorio se nemački, ruski, mađarski, poljski jezik.

- Istorija doseljavanja ljudi u ovaj kraj je duga. Već od 1853. godine, sa osnivanjem Senjskog rudnika, prvi inženjeri su bili Nemaci, Česi, ljudi koji su dobro poznavali taj rudarski zanat. Masovniji priliv stanovništva nastaje od 1892. kada se gradi bočna pruga Senjski rudnik-Ćuprija, a kanije od 1908. dolazi i ovde, do Ravne Reke. Tako da je pruga doprinela i da u ove krajeve dođe veći broj ljudi, gotovo sa svih prostora, najpre bivše Jugoslavije, a onda i Austrougarske monarhije.

Imanje oko crkve je veliko. Grane u voćnjaku iza ove godine su se iskrivile od roda. Bogato je rodila i vinova loza. Nažalost, plodove nema ko da ubere.

Sveštenička kuća, iako lepo građena, bez uslova je za stanovanje.

- Živela je tu jedna izbeglička porodica do pre par godina, ali su i oni otišli - kaže nam Miodrag.

Sudbina katoličke crkve, sudbina je čitave Ravne Reke. Gašenjem rudnika 1973. godine, život u ovom mestu počeo je da nestaje.

- Nekad je ovo mesto imalo desetak prodavnica, hotel, veliki dom kulture, ambulantu - seća se Miodrag.

Odmah prekoputa bogomolje ostala je i zgrada škole "Vuk Karadžić", kao i centralni park. Naši sagovornici se prisećaju da je pre više decenija u ovom selu bilo po nekoliko odeljenja osnovaca. Od ove godine, nema nijedno.

I zaista, čim zakoračite u ovo selo čućete samo avetinjsku tišinu.

Klackalice i ljujaške u parku su zarđale, a njim prođe samo pokoji meštanin, odmarajući usput na truloj klupi.

Na oglasnoj tabli ispred nekadašnjeg doma kulture, sada stoje samo izlepljene umrlice.

Bolju sudbinu nemaju ni rudarske kuće sa oguljenim fasadama i urušenim krovovima, dok je drvenarija odavno poskidana.

Tu, u blizini, nalazi se, obrasla u korova i rastinje, i kuća Petrije Đorđević, žene čija je životna priča poslužila kao inspiracija piscu Dragolsavu Mihailoviću za delo "Petrijin venac".

Pored pokojeg Ravnorečanina, ovim mestom prođe i pokoji ljubitelj prirode, u nameri da udahne čist vazduh ili bere lekovito bilje i gljive, kojima je, kako kažu, ovaj kraj bogat.

(Telegraf.rs)