Jednog dana kad se zaposlim, davaću sestrama novac: Anđelu i Valentinu nemaština je razdvojila od brata Nikole

Anđela i Valentina iz sela Drajinci nadomak Vlasine, podigle su Srbiju na noge. Za njih je čula cela Srbija, nakon što je Fondacija Tamara Misirlić došla do njih i obavestila javnost da dve male devojčice žive u uslovima koji nisu humani.

Nakon Tamarinog apela, ekipa portala Telegraf.rs upustila se u selo Drajinci, kako bismo pomogli devojčicama, i videli šta im je neophodno za noramlan život. Put je bio težak, selo smo teško našli, a potom je počela avantura do kuće koja se nalazi u gustoj šumi.

Oronula, memla, urušrne stepenice, prozori bez stakla, poda, toaleta i osnovnoih stvari za normalan život.

Tokom razgovora, devojčice su napomenule da imaju brata Nikolu koji živi kod tetke u Bosilegradu gde se školuje. 

Nakon svih apela i pomoći devojčicama, Nikola se javio da nam se zahvali i otkrio detalje iz svog života, a najbolniji je taj da živi daleko od porodice.

- Ne živim sa mojima od malena. Ovde sam u Bosilegradu, živim kod tetke i teče koji nemaju dece. Ja ovde sve imam, ali bih sve dao da imaju i one. Teško mi je jer nismo zajedno, ali uvek za svaki raspust idem tamo. Oni jako teško žive, a ja sada ne mogu da im pomognem, jer idem u školu.

Kako kaže, planira da nastavi školovanje i omogući im bolji život. 

- Planiram da nastavim školovanje, da se zaposlim i da im dajem novac, moram da im pomognem. Planiram da upišem fakultet vezan za biologiju, to me zanima. A jednog dana, kada počnem da radim, planiram da im pomažem koliko god da mogu - priča brat Nikola.

Budući da kod tetke ima sve, kada se vrati u rodnu kući, kaže navikne se na uslove.

- Ja ovde zaista imam sve, ali kada odem tamo jako je teško. Kuća nema prozore i jako je hladno, a kada pokušamo da naložimo vatru, dimi i suze nam oči. Čudno mi bude kad sam tamo, ali se nekako naviknem. Nakon školovanja, voleo bih da živimo svi zajedno, ali polako ne znam šta život nosi. Sada mi je najbitnije da su one dobro, i da imaju sve. veliko vam hvala što ste im pomogli - kaže Nikola.

Tokom jednodnevne posete devojčicama, saznali smo da imaju nekoliko želja, te smo se bacili u akcoju

Naime, one su poželele novu kuću, svoju sobu, računar, da upoznaju omiljenu pevačicu Radu Manojlović, da posete FK Partizan, i glimce omiljene serije Igra sudbine.

Telegraf je devojčicama izašao u susret, odlučili smo da im ispunimo sve želje u samo jednom danu.

Najpre su posetile našu redakciju, i videle kako mi to novinari pišemo o njima i stvaramo sve druge vesti. Pošto su i same želele da imaju računar, jer kako kažu vole informatiku, potpredsednik Comtrade Grupe Branislav Đurić poklonio im je računar Tesla Netbook, najnovije generacije koji će im zasigurno pomoći u putu obrazovanja.

Nakon prve želje, napravili smo spisak svih želja, i krenuli u akciju.

Devojčice imaju veliku želju da igraju fudbal, a kako su nam rekle navijaju za Partizan. Nisu ni mogle da sanjaju da će kročiti na stadion FK Partizan za koji navijaju, a kamoli da će "pucati" penale sa najboljima.

- Baš je lepo ovde, svi su super prema nama i baš su divni. Velika želja nam se ispunila, a nadamo se da ćemo nekada i mi igrati u nekom fudbalskom sastavu, to bi bilo baš super- rekle su devojčice.

Između ostalog, devojčice su nam rekle da obožavaju da slučaju muziku, a da im je omiljena pevačica Rada Manojlović. Pozvali smo Radu, koja je istog momenta rekla da će doći, uprkos tome što je veče pre bila na nastupu u Severnoj Makedoniji.

U jednom momentu, Rada se pojavila na vratima, u rukama je nosila kese pune pokolona za devojčice, a one su ostale zatečene. Nisu progovorale ni reč, a nakon nekoliko minuta su se oslobodile.

Pevale su, pričale, ljubile i grlile Radu koja je sa njima razgovarala kao da se znaju celog života.

- Devojčice su predivne, ja se uvek odazivam kada su ovakve stvari u pitanju. Ne krijem kako sam ja nekada živela, imamo dosta sličnosti. One su jako slatke, i rekla sam im da me pozovu i da ću im pomoći uvek. Drago mi je da sam ih upoznala, i da sam im ulepšala dan, i one su meni moram da priznam - rekla je Rada u razgovoru.

Sve vreme dok je Rada pričala, one su je gledale, nisu ni trepnule. Shvatile su da im je prijatelj i da želi da im pomogne, pričala im je o danima kada ni ona nije imala mnogo i kako se rad i trud isplati.

(Telegraf.rs)