Radomir (86) je jedini meštanin mahale Kovačovi: Iako je sam, nije usamljen, piše divne pesme, a zna i da kuva

Radomir Ljubisavljević (86) jedini je stanovnik mahale Kovačovi u selu Gornje Vranovce kod Lebana, a od kada je pre par godina izgubio suprugu, svoju samoću, bolove i nervozu leči pisanjem pesama i telefonskim razgovorima sa sestričinom Ružicom, jer bez obzira što je sam ne mora da znači da mora biti i usamljen.

- Šta god da napiše pozove me da mi pročita i posle svakog našeg razgovora mogao bi da se napiše po jedan roman. Pričanje sa njim je melem za dušu. Kada ga boli nešto mi se ispričamo i on mi kaže: "E sada ću ja mirno da spavam". Retkost je da neko u tim godinama ume da piše i da se lepo izražava i ima interesovanja - priča za juGmediu njegova sestričina Ružica Tomić koja sada živi u Zrenjaninu.

Preporučujemo

Foto: jugmedia.rs

Radomir ima i dve ćerke koje ga obilaze s vremena na vreme, a skoro je ostao bez psa za kojim je plakao i o kojem je napisao pesmu.

Zdravlje ga, još uvek služi, osim hoda koji je dosta usporen, a opet sve mora sam, pa Ružica kaže da su mu potrebna bar dva odmora dok se popne tih nekih sedam do osam stepenika do ulaznih vrata.

Hranu mu donose i ćerke i ljudi koji idu do Lebana, kuva sam, a nažalost imao je tu nesreću da mu je grom udario u kuću, te mu je sada ostala samo sijalica i televizor.

- Prvi komšija mu je na susednom brdu. Nema šporet, frižider, eto srećom, ume da se služi mobilnim telefonom. Nas dvoje kad pričamo pričamo na svaku temu. Izuzetno lepo piše, ako se uzme u obzir da nije završio visoke škole - opisuje Ružica.

Iz razgovora sa ujakom Radomirom, Ružica je dobila inspiraciju da napiše knjigu o svojim korenima, odnosno da iz ugla deteta opiše događaje koji su se dešavali u tom kraju.

Inače, deda Radomir je ceo život proveo na selu, kao sin jedinac ostao je da čuva oca. Jedini prihod mu je zemljoradnička penzija.

Priča koju je posvetio svojoj sestričini Ružici ganula ju je do suza a mi je prenosimo u celosti.

Čujem zvoni telefon pa svom snagom žurim uz stepenice da vidim ko me zove. Sam u sebi zahvaljujem -Hvala bogu kad još vidim i čujem. Dograbim telefon, a ono Ružica.

„Luco pa to si ti?“- tako je od milošte zovemo.“

„Ujka imala sam neke obaveze pa nisam mogla ranije da te zovem. Kako si ujko? Jesi li dobro?“

„Luco da ti pravo kažem nisam baš dobro, nego borim se sa ove moje bolešture. Ali ipak ne dam se. Tu smo negde što bi se reklo nerešeno: nula – nula.“

„Ujko žao mi je što ti ja ništa ne mogu pomoći, jer je Vranovce prilično daleko od Pančeva.“

„A ne Luco, grešiš ti me najviše pomažeš od svih!“

„Kako ujko?“

„Evo kako, sad ću ti reći. Prvo tvoje reči mi rasturaju samoću, drugo tvoje reči mi leče moje bolove, treće tvoje reči mi rasturaju nervozu koji drugi ne bi mogli. Jer tvoje reči su tako prijatne i blage. Slušajući tvoje reči, nikad dosta. Luco verujem da ćeš ovu moju poruku rado primiti i verujem da ćeš tako nastaviti dok ja budem živ.

Sa zadovoljstvom tvoj ujka Radomir.

(Telegraf.rs)