Život je tek bio pred njima: Milica i Livija pre 48 godina skočile u smrt da bi odbranile čast od silovatelja

U četvrtak, 5. septembra 1974. godine na malo seosko groblje u potkopaoničkom selu Strojinci kod Brusa došao je veliki broj ljudi. Selo se verovatno ni od jednog svog meštanina nije oprostilo sa više tuge i većim počastima. Sahrani su prisustvovali i oni koji nisu poznavali osamnaestogodišnju Milicu Kostić koja se bacila sa 11. sprata kako bi se izbavila od silovanja.

Na sahrani je bilo nekoliko hiljada ljudi iz Kruševca, Brusa i okoline, a među njima i 400 učenica Medicinske škole u Kruševcu, koje su se sa velikim bolom i tugom oprostile od školske drugarice.

Za Milicu je 2. septembar 1974. godine bio koban. Tog jutra Milica se pozdravila sa roditeljima, pokupila nešto stvari i krenula u Kruševac. Pošto je u školu stigla mnogo ranije, odlučila je da prošeta. U Kruševcu je bila gužva, mnoštvo učenika išlo je na upis prvog školskog dana. Upravo time su bili stimulisani nasilnici, koji su izašli na ulicu u nameri da u stan odvedu neku od učenica.

Mladići su se obreli u glavnoj ulici grada, između spomenika i Crkve Svetog Đorđa. U jednom momentu pažnju im je privukla lepa devojka, tamnokestenjaste kose, koja je išla sama, razgledajući izloge. Kretala se istom ulicom, od fontane prema Spomeniku kosovskim junacima. Bila je to Milica.

Oni je nisu poznavali, ali je posle kraćeg domunđavanja pala i odluka da joj priđu. Tada se jedan od njih izdvojio i sustigao ju je. Zamolio ju je da pođe sa njim do stana u "Rubinovoj kuli". Odatle je, kako joj je rekao, trebalo da pozove njegovu devojku čiji su roditelji veoma strogi, te on ne može da je pozove. Delovao je bezazleno i dobronamerno, te Milica nije posumnjala u njegove namere. Ne sluteći šta će da se dogodi, voljna da pomogne, Milica je pošla sa njim, a u stanu na 11. spratu počela je njena agonija.

Dok je prvi mladić pošao sa Milicom prema zgradi, drugi, koji je prethodno sve pratio, zaključio je da je Milica pristala i da prevara uspeva. Zato je požurio da pripremi klopku, odnosno da obezbedi nesmetano uvođenje devojke u stan. Pojavivši se žurno pred zgradom, sreo je maloletnog druga, kog su ostavili da ih sačeka, govoreći: "brže, brže", i naglasivši da ide njihov prijatelj i "vodi devojku". Istraga je kasnije dokazala da je maloletnik bio saglasan sa planom.

Čim su žurno ušli u stan, stariji je isključio zvonce na ulaznim vratima i objasnio maloletnom kako će postupiti kada devojka zakuca na vrata. Odmah zatim je ušao u kuhinju i glasno pustio muziku na gramofonu kako bi napravio buku. Za to vreme njihov drug je doveo Milicu pred vrata stana i rekao joj da pokuca. Kad je ona to učinila, maloletnik joj je otvorio vrata i na njeno pitanje da li tu stanuje Dragana, odgovorio potvrdno i dodao da se ona nalazi u prvoj sobi desno i da može da uđe i pozove je. To je rekao uverljivo i odmah posle toga je pošao prema kuhinji smatrajući da se dobro snašao. Kad je Milica zakoračila u hodnik, odnosno predsoblje stana, za njom je toga trenutka utrčao i njen pratilac, koji je do tada bio iza njenih leđa, na stepeništu, i pratio događaj.

Kada su zatvorena spoljna vrata, Milica je shvatila da je prevarena, pa je pokušala da izađe iz stana. Pokušala je da se vrati, da pobegne, ali je u tome sprečena jer joj pratilac to nije dozvolio već ju je, uhvativši je oko pasa, iz hodnika, silom ugurao u spavaću sobu. Sve to je učinjeno i pored toga što je ona vikala da je puste i otimala se.

Prilikom istražnog postupka utvrđeno je da je Milica, dok je još bila u hodniku, vikala da je puste. Tužilac je smatrao da to nije prošlo bez tuče, a možda čak i serije udaraca koje je Milica primila, ali istraga nije uspela to da dokaže, premda je nesporno da je uvedena grubom silom. Milica je bila sitne građe, te je jasno da trojici, a kasnije četvorici, napadača nije bio potreban veliki napor da bi je savladali.

Zaključali su je u spavaću sobui izvadili kvaku. Sve vreme je u kuhinji svirao gramofon, najverovatnije kako bi se prikrili devojčini krici.

Siledžije su satima su pokušavalle da Milicu ubede da pristane na seksualni odnos, što je ona uporno odbijala. Upućivane su joj pretnje, omalovažavali je, ali devojka nije odustajala.

I pored straha i nezavidne situacije u kojoj se našla, Milica se branila. Kako je zločinac bio uporan, ona mu je, da bi se nekako spasila, iznela neke činjenice koje bi, prirodno, kod svakoga pobudile samilost i saosećanje. Prvenstveno mu je predočila da je siromašna, da je devojka sa sela i da je nevina. On je nastavio sa pritiscima na koje je Milica reagovala tako što je nastavila da plače. Ostala dvojica su se, izašavši iz špajza, nalazili u predsoblju i pratili događaj, očekujući da, pošto prvi savlada Miličin otpor, i oni dođu na red.

U jednom momentu, usled njene upornosti, prvi nasrtljivac se malo pokolebao i, izlazeći nakratko iz sobe u hodnik.

- Nevina je, neću da je diram - bile su njegove reči.

Zbog njene upornosti, sve je ostalo samo u pokušaju.

Drugi napasnik je uvideo da se stvari ne odvijaju kako su planirali pa je iz hodnika opsovao majku devojci i zatražio od prvog da ga pusti u sobu. Činjenica da se onaj u sobi sažalio i da se kolebao, razdražila ga je i on je, uz ponovljenu psovku, bio uporan da uđe. Ušavši, pokušao je da skrši Miličin otpor i prinudi je zahtevajući od nje isto što i prethodnik, ali sve to nije pomoglo jer je Milica bila uporna. Bio je siguran da će devojka prestati da se brani, pogotovu što je video da je jako uplašena. Prestravljena devojka je više puta govorila: "Pustite me!"

Tokom kasnije istrage svedočeno je i to da je rekla: "Pustite me, hoću da idem u SUP posle, ako me ne pustite!" Međutim, napasnik se prevario u očekivanjima da će Milica prestati da se brani. Ona je bila tiha, ali uporna. Pošto ga je odbila, upoznajući ga sa istim detaljima, nasilnik ju je ošamario levom rukom, a ona se zaplakala. Iako se u javnosti najpre smatralo da su uplašenu devojku batinama pokušali da privole za svoje gnusne namere, istraga nije dokazala da je bilo većeg broja udaraca. Premda nije dokazano da ju je pomenuti ozbiljnije tukao, vrlo je verovatno da je, poput prethodnika, pokušavao da joj skine pantalone i bluzu i da je na svaki način savlada. Milica je bila podvrgnuta teškoj prinudi. Ali, i pored toga, ona se uporno borila i odolevala pritisku.

Do ovog momenta u stanu su bila tri zlikovca. Sada stiže i četvrti, koji je u gradu ranije takođe bio sa njima ali je ostao da sačeka svoju devojku koju je tog jutra slučajno sreo u centru Kruševca. Nešto kasnije je došao u stan i to sa pomenutom devojkom, koja je po ulasku uglavnom boravila u kuhinji i slušala ploče. Ušavši u stan četvrti mladić je saznao detalje onoga što se ranije događalo. Saznao je i to da njegovi drugovi nisu uspeli da slome otpor zaključane devojke i da ne mogu ništa da učine, te je bio iznerviran zbog toga.

Odmah je ostale upozorio da ne budu "laike" odnosno naivni, provocirajući kod njih sumnju da ih Milica "laže", i "folira", te je tražio da uđe u sobu i da je puste njemu. Iako je, po rezultatima istrage, on odustao od zamisli da bude direktni izvršilac silovanja zbog prisustva svoje maloletne devojke, isti je "praktično davao savete i uputstva ostalim optuženim kako da izvrše krivično delo". Dakle, hteo je da pomogne ostalima da slome Miličin otpor. Nije se obazirao na blizinu svoje devojke, koja je sedela u kuhinji i čak prolazila kroz hodnik. Ušavši u sobu prostačkim rečima je ismevao Milicu ne bi li tako savladao njen otpor, no, ona se i njemu opirala i branila se, pozivajući se i dalje na svoju nevinost.

Za sve ovo vreme maloletnik, u čijem se stanu prinuđivanje dešavalo, čekao je da ostali urade sa devojkom šta su hteli pa da potom i on dođe na red. Po njihovoj zamisli, trebalo je da on bude četvrti, u najboljem slučaju treći učesnik u silovanju bespomoćne devojke. Da je bilo po njihovom planu, verovatno bi iskorišćenu devojku posle svega otpustili iz stana i nastavili da žive kao ranije, smatrajući da ona neće smeti niti imati kome da se žali, posle surovih pretnji koje bi joj uputili.

Osujetila nameru nasilnika na svoju štetu

Uz detinje, prostodušno pravdanje i izgovaranje, uz ženski plač i molbe, posedovala je još nešto - čvrstu rešenost. Ta rešenost dala joj je snage da se lavovski bori i da ih, na kraju, potpuno osujeti u njihovoj nameri.

I posle njenih najdirljivijih molbi, napasnici nanovo odlučuju da nameru sprovedu u delo. Kako se sve mučno odužilo, dogodilo se da su zlikovci u jednom momentu izašli iz sobe, tako da je Milica ostala sama. Posle njihovog izlaska, vrata na sobi su se zbog promaje zalupila i zatvorila, a kvaka je bila izvađena. Prozorsko krilo bliže Crkvi Svetog Đorđa je bilo otvoreno, sa spuštenom zavesom.

U trenutku lupe vrata, mladići su se zgledali. Miličino dosadašnje ponašanje im je ulilo nervozu i smetenost, a posle lupe vrata uhvatio ih je strah. Iako su imali priliku da Milicu gledaju samo kratko, ipak im je više nego jasno pokazala svoju odlučnost. Zato su i ranije donekle naslućivali da ona može da skoči kroz prozor ali su olako držali da do toga neće doći. Najednom su se zbunili, te potom postali svesni da će Milica pobeći. Jedan od njih se obratio drugom i zamerio mu: "Zašto si je ostavio samu? Može da skoči kroz prozor!"

Milica je bila svesna da je mladići neće pustiti da izađe iz stana. Bila je iscrpljena i izmaltretirana. Zbog toga se odlučila na najdrastičniji korak - skok u sigurnu smrt.

Pošto su izvalili kvaku iz vrata druge sobe, otvorili su zalupljena vrata i ušli, ali Milice u sobi nije bilo. U strahu su izgovarali: "nema je" i "uh, skočila je kroz prozor". Prvi napasnik je stigao do prozora i, kroz njega, pogledao na ulicu. I maloletnik se nagnuo kroz prozor, a potom ostali, i video da je krov nad restoranom "Napredak", koji se nalazi ispod stana maloletnog, probijen, te verovatno uplašeno rekao da je skočila. Svi su se uspaničili, pokupili svoje stvari i izleteli iz stana.

Tenda restorana je devojci spasila život. Njen pad bio je dug četrdeset metara. Prvo je pala na ciradu i probila je, a zatim na plastičnu stolicu restorana. Tokom pada telom je zakačila metalnu cev nadstrešnice. Kako je u letnjoj bašti bilo gostiju, najprisebniji su joj pritekli u pomoć.

Živorad i Stevan, koji su unosili onesvešćenu devojku, su, na osnovu toga što joj je jedna noga visila, odmah uvideli da je slomljena. Obojica su na pantalonama i bluzi devojke primetili tragove pokušaja nasilnog kidanja.

U nesvesnom stanju prevezena je u bolnicu. Imala je prelom desne nadlaktice, desne natkolenice i desne strane vilice, kao i jaka unutrašnja krvarenja. Ruka i noga bile su joj u gipsu, vrat su joj prosekli i stavili cevčicu da bi mogla da diše, a pod glavom joj je, zbog velikog otoka, bio led.

Detalji slučaja rasvetljeni zahvaljujući njoj

Podatke o samom događaju u stanu na 11. spratu istražni organi su prikupili iz saslušanja i svedočenja koje je dalo osam osoba. Izjave su davali četvorica okrivljenih a kasnije osuđenih. Osim njih izjave su davale još tri osobe koje su za vreme događaja prošle kroz stan. Ali, osim izjava njih sedmoro, postoji i još jedna - u bolnici je progovorila i sama Milica.

Mladi inspektor Dobrivoje Stefanović je stigao na mesto događaja, to jest ispred zgrade. Videvši probijenu nadstrešnicu, polomljenu stolicu i jednu Miličinu sandalu, nije se tu zadržavao već je, na poziv hirirga Petra Mašića, žurno otišao u bolnicu, navedeno je na sajtu posvećenom životu i stradanju Milice Kostić.

Stefanović je objasnio devojčino stanje u bolnici.

- Imala je pege po licu. Ležala je na leđima i u toku razgovora povremeno otvarala oči i povremeno gubila svest. Na licu se tada nisu primećivali otoci ni povrede. Pera (doktor) mi je rekao da ima unutrašnje povrede i da neće dugo. Imala je pomućen pogled u prazno. Govor joj je bio isprekidan, jedva je govorila. Imala je glas plašljiv kao srna. Od bola nije imala snage da plače. Odavalo je utisak zadnjeg uzdisaja - objasnio je.

"Sama sam skočila kroz prozor"

Doktor Petar Mašić ju je probudio i rekao joj da je došao čovek iz SUP-a. Inspektor je to potvrdio, a njihov dalji razgovor je ovako tekao:

- Gde si bila?

- Bila sam u školi. Sa drugaricama...

Posle ovoga je izgubila svest. Zatim se opet probudila i rekla:

- Išla sam sa nekim dečkom do jedanaestog sprata da pozovem njegovu devojku.

- A što si ti išla?

- Taj dečko mi je rekao da ta devojka ima stroge roditelje i da je samo pozovem.

Tada je opet zaspala. Posle par minuta se probudila i rekla:

- Bili smo na jedanaestom spratu.

- Kako znaš?

Rekla je da je, pošto je izašla, videla na liftu.

- Da li si sama skočila ili te je neko gurnuo?

- Ja sam sama skočila kroz prozor.

- Zašto?

- Nisam više mogla da izdržim... Jedino sam na taj način mogla da sačuvam svoju čast.

Potom je pala u duboku komu. Milica je preminula dva dana pošto se bacila sa zgrade.

Podatke o samom događaju u stanu na 11. spratu istražni organi su prikupili iz saslušanja i svedočenja koje je dalo osam osoba. Okrivljeni Miroslav Mađarac, Tomislav Ž. Nikolić, Zvonko Ivanović, Slavoljub Trifunović i u to vreme maloletni S. V. osuđeni su na zatvorske kazne zbog smrti Milice Kostić.

Šokantan događaj je tog septembra 1974. godine bio u žiži interesovanja jugoslovenske javnosti. U Kruševcu su organizovane demonstracije protiv nasilnika, a svi državni mediji su ogroman prostor posvetili događajima iz "Rubinove" kule i sudbini Milice Kostić. Neki su poslali i specijalne izveštače.

Iste godine jezivo slična situacija

Podsećamo, iste te 1974. godine sličnu sudbinu je u Beogradu doživela Livija Balnožan, 22-godišnja studentkinja iz Banatskog Novog Sela.

Livija je bila ljubazna i nasmejana. Svi su je voleli. Ipak, susret i poznanstvo sa M. S. obeležilo je zauvek njenu sudbinu, kako su ranije prenosili mediji. Nakon studentskih demonstracija 1968. godine, takozvani "ilegalci" i "sumnjivi tipovi" u Studentskom gradu postali su česta pojava. Nalazili su se svuda, imali su svoje "baze" po sobama, meta su im često bili obični, nedužni studenti.

Jedan od takvih bio je i on. Kako je portal Kaldrma ranije pisao, on je formalno studirao Poljoprivredni fakultet. U sobi sobi 651 živeo je ilegalno.

U vreme kada se tragedija dogodila, on se sa Livijom, kako je tvrdio, zabavljao nekoliko dana. Kobnog dana pozvao ju je na proslavu rođendana u "njegovoj" sobi, uz obećanje da će biti dosta ljudi i da će slušati ploče. Imajući poverenja, Livija je, kako se navodi, oko 19 sati pokucala na vrata sa brojem 651. Tu je zatekla još jednog mladića koji je ubrzo otišao.

Nasilnik je, ostavši nasamo sa njom, zaključao vrata sobe i navodno nasrnuo na nesrećnu devojku. Posle bezuspešnih pokušaja da se odbrani i dozove pomoć, Livija je istrčala na terasu u nadi da će se tako spasiti. Ipak, to nije bilo dovoljno. Preskočila je ogradu i kako bi spasila svoju čast.

Kako je navedeno, trojica studenata iz susednog paviljona čuli su vrisak kada su prolazili na večeru.

Smrt pred kojom su svi zanemeli

Muk. Praznina. Neverica. Tim rečima je Livijin brat od tetke Jonel opisao trenutak kada je, sedeći u svojoj kući u Banatskom Novom Selu, čuo za tragičnu vest.

- To je bio šok za sve. Strašno je bilo. Samo sam se zapitao - ko bi to mogao da uradi? - rekao je za Telegraf.rs.

Jonelova supruga Ljiljana za tragediju je čula preko radija, dok se vraćala sa posla.

- Bio je uobičajen dan. Studio B se tada slušao u autobusu. Međutim, najednom, spiker je izgovorio da je jedna devojka nastradala u Studentskom gradu, iz Banatskog Novog Sela. Kada smo čuli njeno ime, zavladala je smrtna tišina. Niko nije mogao da poveruje - rekla nam je, dodavši uz uzdah:

- Lilika je bila divna.

Tih dana, nad Livijinim rodnim mestom, nadvila se neka smrtna tišina. Niko nije znao šta da kaže.

- Preteško je to. Njeni roditelji su godinama plakali - dodao je Jonel.

Livija je sahranjena, kako rumunski običaji nalažu, obučena u belu venčanicu, što je simbolisalo čednost koju je svojim životom odbranila.

- Nikada mi nije pričala o momku. Znam da se zabavljala sa jednim, sa kojim je raskinula. U rumunskoj crkvi se pojavio taj njen bivši mladić, kada je uneta na opelo. Pojavio se tada, plakao je. Onda je prišao i stegao me jako, sa puno bola i tuge - priseća se Jonel.

Danas, posle nekoliko decenija, u Banatskom Novom Selu i dalje vlada ćutanje. Iako su roditelji angažovali advokata i pokušali da isteraju pravdu, za zločin niko nikada nije odgovarao.

Livijini roditelji su u međuvremenu preminuli. U Livijinom rodnom mestu trenutno živi njena rođena sestra, kao i još nekoliko bliskih rođaka.

Kako smo nezvanično saznali, samo neko od meštana, ponekad, pomene da je "neka devojka davno izvršila samobustvo". Priča o Livijinoj smrti postala je neka vrsta mita o kojem postoje različite verzije. Ipak, oni koji su poznavali njen vedar duh i pogled na život, jedino znaju istinu.

Na kraju, na lokalnom groblju, u samoj sredini, stoji veličanstveni beli spomenik sa porukom, koji pored Livijinih rođaka, jedini još čuva sećanje na njenu tragičnu sudbinu.

(Telegraf.rs)