Bili smo kod Anđele i Valentine o kojima priča Srbija: Zimi glavu motaju u ćebe da se ne bi ugušile od dima

Sestre Valentina (11) i Anđela (12), koje sa bolesnim roditeljima žive u teškoj nemaštini nadomak Vlasine, u selu Drajinci, svakodnevno do škole i prvih komšija prolaze kroz gustu šumu, koja čak nema ni utabanu stazu. Težak put u svom životu prolaze ne samo fizički, već i u svakom drugom aspektu.

Ekipa portala Telegraf.rs uputila se ka ovom selu, kako bismo posetili porodicu i obradovali devojčice poklonima. Put do tamo je bio težak, ali je najteže bilo kada smo došli do samog sela. Naime, pored puta se nalazi malo brdo. Tu su sedeli otac Ivan i majka Svetlana Milanov koji su nas sačekali, a onda je tek krenulo putovanje do kuće.

Pešačili smo oko pola sata. Gusta šuma, blato, lišće... Naišli smo čak i na koprive koje su više od devojčica. Prošli smo tuda, a sve vreme je Svetlana držala supruga Ivana, jer ne može sam da korača. Kada smo zašli duboko u šumu, naišli smo na malu kućicu koja je oronula, propala, nedostojna života ijednog čoveka. Ima prozore ali nema stakla, a ispred stoje dve malene devojčice, mršave, izmorene, ali ipak nasmejane. U kući su sve stvari potpuno nefunkcionalne. Poda nema, zidovi prete da se uruše, kroj se potpuno raspao, a stepenice koje vode do ulaza u kuću su se odvojile od kuće, pa je rizično stati na njih.

Nameštaj je veoma star i dotrajao, kreveti su improvizovani kako bi se na njima spavalo, a u celoj kući sija samo jedna sijalica. Jedna od bitnijih stvari, budući da su roditelji bolesni, jeste da nemaju komšije, i da je prva kuća udaljena nekoliko stotina metara od njih. U celom selu, samo u dve kuće žive ljudi. Hitna pomoć, vatrogasci i policija nemaju pristup kući, jer nema puta do njih, samo jedan jedini koji vodi kroz šumu.

Stazom kojom smo koračali, devojčice idu svakodnevno, a ona je toliko uzana da je jedan korak deli od provalije.

Valentina i Anđela, oduševljeno su nas čekale, prišle su nam i pozdravile se, uz ljubazno i kulturno "drago nam je da ste kod nas i da se upoznajemo". Ekipa se pogledala, a svima nam se srce slamalo u trenutku. Kada su ugledale pakete slatkiša i hrane, dečje iskreno su se oduševila, a onda su sele na urušene stepenice, kako bi razgovarale sa nama i otkrile nam kako žive.

Zima ili leto, njima je nekako isto - navikle su.

- Zimi nam je najteže, jer je daleko stanica. Tačnije, idemo taksijem do škole, samo nas dve. Kuća je jako loše, i mi samo želimo kuću koja će biti zdrava - počinju priču devojčice, dok su im oči pune suza.

Kako kažu, u kući imaju svoj kutak koji koriste za sve.

- Imamo nekoliko soba, ali ova nam je omiljena, jer u njoj imamo sve. Gledamo televizor koji imamo, ali samo uveče pred spavanje, preko dana listamo knjige koja su nam za školu, jer su nam jako zanimljive, nove su - pričaju deca, a na pitanje šta im najviše fali, progutale su knedlu u grlu i rekle:

- Fali nam samo kuća, volele bismo da imamo računar ili tablet, ali nemamo internet i nemoguće ga je prikačiti za našu kuću. Mi smo baš daleko, naša kuća se ne vidi, pa je to sve problem. U suštini svega nam treba, ali smo navikle ovako.

Ivan, otac dece, bio je potresen dok smo razgovarali. Invalid je, nekada je radio na lokalnoj farmi, a onda je zbog bolesti morao da prestane sa radom.

- Ja samo želim da moja deca imaju kuću, da ne idu do škole preko šume, jer se plašim da ih ne napadnu neke divlje životinje, a one su male. Molim sve da mi pomognu ako su u mogućnosti. Imamo i sina koji je u Bosilegradu kod moje sestre, tamo ide u gimnaziju - priča otac.

Kada je otac spomenuo brata, saznali smo da imaju i sina. Devojčice ga mnogo vole, ali im pitanje o njemu izaziva veliku tugu.

- Mi našeg brata volimo, volimo kada dođe i idemo sa njim u šumu, tamo se igramo, ali on jako retko dolazi. Samo kada je raspust, on je tu na kratko a onda se vraća - pričaju dva mala anđela, koja ne prestaju da se grle i ljude, jako su umiljate i emotivne.

Želje imaju i veruju da će biti bolje. Svake večeri utonu u san u nadi da će sutra biti bolje.

- Ja imam želju da budem učiteljica, volim da učim i obe smo jako dobri đaci. Bile smo odlične, i nastavićemo tako, nama je u školi jako lepo, ali nam je problem kada se vraćamo kući noću, nema nigde svetla i pada mrak, pa mama mora da dolazi po nas jer se plašimo - potvrđuju devojčice ono što smo i sami videli. Put kroz gustu šumu, nema svetla, nema puta pa ni utabane staze, ali one svakako idu tim putem, a kako im je kada zađu u duboku šumu, to samo njih dve znaju.

Budući da su zidovi crni, kao i fotografije pitali smo ih zbog čega je to tako, a onda smo dobili odgovor koji nas je ostavio bez teksta. 

- Imamo čunak, grejemo se na peć na drva koja ne može da ugreje, ali je opet bolje, pa makar i malo kada je toplije. Ovde su zime jake, planina je tu, mi smo u utrobi šume. Zidovi su crni jer je čunak takav da nema izlaz, nego ima samo jedna rupa, on stalno dimi i od toga su nam crni zidovi. Deca se guše u dimu, ali su navikle pa se prekriju preko glave i tako spavaju. Najveći strah nam je tavan, koji je već crn, kao i odžak koji se palio nekoliko puta, a tavan nam nije od betona i preti nam požar - priča porodica.

U ovim nehumanim uslovima, deca pokušavaju da što bolje održavaju ličnu higijenu, što je jako teško, jer nemaju kupatilo. 

- Nemamo kupatilo, kupamo se u koritu, ugrejemo vodu i to nam je. Ni u kući nemamo vodu, pa tako funkcionišemo. Pošto imaju duge kose, a nemamo fen, one umotaju kosu i ona se tako prirodno suši. zimi je to problem jer se prehlade - pričaju roditelji.

Tokom razgovora, devojčice su nas sprovele do svake sobe, ne znamo koja je u gorem stanju, a u razgovoru smo videli da nešto ne štima po pitanju škole. Pitali smo ih kako se slažu sa drugarima, i dobili odgovor koji nismo želeli da čujemo.

- Nismo nešto na glasu u školi, posebno kod drugarica. Imamo jednog drugara, ali imale smo par problema sa njegovim bratom, nije nam dao da uđemo u učionicu, ali se nismo žalile nikome, jer je brat našeg drugara pa ne želimo da im pravimo probleme - rekle su i samo slegle ramenima. Gledale su u pod a oči su im bile pune suza. Ovim putem apelujemo na školu da se pozabavi ovom decom, i spreči diskriminaciju od strane ostale dece.

Nakon naše posete porodici, u medijima se pojavila informacija da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić oglasio i rekao da će učiniti sve da pomogne porodici. 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegovi saradnici u Predsedništvu, čim su pročitali ovu tužnu priču, odlučili su da pomognu, objavila je na svom Fejsbuk profilu Tamara Misirlić, humanitarka iz Vranja koja je pokrenula akciju za ovu porodicu.

Vest o devojčicama, Valentini i Anđeli, koje u teškoj nemaštini žive sa bolesnim roditeljima u mestu Drajinci nadomak Vlasine, duboko je potresla predsednika Vučića i njegove saradnike, preneli su mediji.

Svi koji su u mogućnosti da pomognu porodici, mogu da uplate novac za sređivanje njihove kuće.

Račun za donacije: 200-3453980101008-90

Fondacija "Tamara Misirlić"

Svrha uplate: Pomoć Valentini i Anđeli

Devizni račun: RS35200345398010198860

SWIFT/BIC: SBPORSBG

(Telegraf.rs)