Neustrašiva Nataša ruši predrasude: Još u vrtiću maštala da bude vatrogasac, danas ide tamo odakle drugi beže

Nataša Milić (28) iz Vršca je od ranog detinjstva maštala da postane vatrogasac - spasilac. Još u obdaništu imala je priliku da se susretne sa ovom profesijom koja je sada postala njen životni poziv.

Ovog leta, mlada pripadnica Sektora za vanredne situacije u Vršcu imala je i "vatreno krštenje" - sa svojom jedinicom učestvovala je na gašenju šumskog požara nadomak Vršca.

- Prvi susret sa vatrogascima sam imala u zabavištu, otac mi je radio u vatrogasnoj jedinci u sklopu firme u kojoj je radio, ali pošto kod nas nije baš zastupljeno da se žene podstiču na takve profesije, skroz mi se to kroz život smetnulo sa uma i tek sam se prethodne godine, kad sam slučajno videla konkurs, setila da mi je taj poziv oduvek bio zanimljiv i rešila da se potrudim i pokušam i sad sam tu - počinje Nataša priču za naš portal.

- Odabrala sam ovaj poziv najpre zbog humansti, a zatim jer je dinamičan. Nijedna intervencija nije ista i svakodnevni izazovi čine da nikako ne može biti monotono. U svakoj našoj intrevenciji spasavamo ljudske živote, ali i životinje i imovinu. U ovom pozivu sam se pronašla najviše zbog te prilike, da mogu u svakoj situaciji i na svakoj intervenciji da pomognem ljudima koji su u opasnosti, a i to me motiviše da radim na sebi, kako bih bila spremna za svaku sledeću akciju.

Inače, Nataša je i studentkinja Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, gde svoje iskustvo sa terena nastoji da upotpuni i teorijskim znanjem.

- Ove godine sam se upisala i na Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, smer Upravljanje rizikom od katastrofalnih događaja i požara. Sve što sam naučila na obuci mi je bilo zanimljivo i korisno, ali svakako imam želju da unapredim znanje i budem od još veće koristi na nekim ozbiljnijim intervencijama.

A obuka za vatrogasca - spasioca, objašnjava nam, bila je pravi izazov, za koji je, pored mentalne i fizičke snage, potrebna i istinska želja.

- Nakon raspisanog konkursa i prijava, krenulo je testiranje. Tu smo imali različite vrste testova, kako psihološke, tako i one koje se odnose na fizičku proveru. Bilo je potrebno da budemo spremni za sve to. Fizička spremnost mora da bude na visokom nivou. Nakon toga, prolazili smo kroz konstante treninge i nastavu, ali i obuku sa vatrogasnom opremom. Bilo je neophodno da prođemo apsolutno sve za jednu interevenciju.

Svaka intervencija zahteva odgovornost i trezvenost, tako da mesta za strah nema, kaže nam ona.

- Dobijamo dojavu o požaru, i na osnovu nje upućuju se ekipe na teren. Na samim interevencijama se tačno zna šta ko radi, jako je bitno da svako da svoj maksimum. Požari u intervencije koje mogu da traju i više dana, pa je jako bitno određeno vreme da se požar u potpunosti i sa sigurnošću ugasi. Važno je da se požar što pre dojavi, dok je još u početnoj fazi, kako bi ekipe lakše ugasili i otkolonili opasnost za živote i imovinu. Normalno je osetiti strah, ali tokom interevncije mi prosto nemamo vremena za to. Poseban je osećaj kada idemo tamo odakle svi drugi beže. Razna osećanja se u tom trenutku prepliću, ali kad stignete na lice mesta, moramo biti pribrani i koncentrisani kako bi bi stručno pristupili gašenju požara i spasili živote i imovinu, jer je nekada neke odluke potrebno donositi u deliću sekunde - kaže Nataša za Telegraf.rs.

Šumski požari ovog leta buktali su skoro u celoj Srbiji, a Nataši je upravo jedna takva intervencija nadomak Vršca bila od onih koju će uvek pamtiti.

- Požari u šumama su specifični jer mogu da zahvate veću površinu, tu je potrebno više tehnike i ljudstva, posebno ako je teren nepristupačan. Najveći izazov kod šumskih požara su tzv. krunski požari tj. vatra u krošnji drveća koja se, potpomognuta vetrom, širi velikom brzinom. Bila sam sa prvom ekipom koja je otišla na takav teren, dakle od samog početka. Zadržali smo se tamo oko 16 sati. Ostao mi je u pamćenju taj adrenalin i želja da se spasi neko, to ti sve daje dodatnu snagu da izguraš i više nego što si mislio da možeš.

A kada se takva interevncija uspešno završi, vatrogasci - spasioci su pravi heroji u svojoj lokalnoj zajednici.

- Sada, kada se desi neka velika intervencija, i kada neko prođe pored naše stanice, ljudi stanu da nas pohvale, zahvale nam se jer je sve prošlo u redu. To je nešto što zaista ostaje u nama svima koji idemo na teren. Sve što se prođe, ma koliko bude teško, taj osećaj kasnije sve to učini vrednim.

Time se, kako kaže, ruše i sve predrasude koje postoje o ženama na ovakvim pozicijama.

- Predrasude možda postoje, ali svaka devojka koja je zainteresovana za to, može da pristupi ovom poslu. Na obuci sam upoznala dve devojke koje sada rade u svojim jedinicama, obe u ovom periodu izlaze na intervencije. Nas na obuci dosta pripremaju za to, pa mislim da onaj ko nije spreman, bez obzira na pol, neće ni proći obuku niti će se kasnije baviti ovim. Ljudi iz mog okruženja su malo su bili začuđeni mojom odlukom, ali znaju me od malena, pa su brzo prihvatili sve. Kada sam prošla obuku, zapravo su videli koliko sam bila ozbiljna u vezi sa svim tim. Takođe, moja baka je uvek želela da nađem neki posao u kome ću se pronaći. Preminula je par dana pre mog polaska na obuku, pa me je i to u neku ruku motivisalo da sve izguram i nastavim dalje - dodaje Nataša.

Mada, priznaje, da ponekad nekima bude iznenađenje.

- Nekad ljudima bude čudno kad me vide u uniformi i shvate da sam žensko. Ali kada nas vide na intervencijama, kako delamo, skroz u drugi plan im padne to da li je neko žensko ili ne. Svakako, nikada nisam bila u prilici da dobijem neke neprimerne komentare.

Na kraju, Nataša podržava sve one koji žele da prođu obuku za vatrogasca - spasica. Napominje da je želja da se istinkski i nesebično žrtvuješ za drugog najvažniji preduslov za ovaj poziv.

(Telegraf.rs)