Bebu zaklali u kolevci, a oca terali da gleda, pa mu presudili: Telegraf u Vraniću, mestu četničkog pokolja

Bio je drugi dan Svetog Nikole, 20. decembar 1943. godine. Meštani Vranića, sela na 35 kilometara udaljenog od Beograda, spremali su se na počinak. Iako je Drugi svetski rat uveliko trajao, vodili su svoje skromne živote, čekajući mir, bez slutnji da će upravo oni biti žrtve pokolja koji će te noći zaviti ovaj kraj u crno.

Ekipa našeg portala uputila se u Vranić, gde je nedavna vest o rehabilitaciji četničkog komandanta Nikole Kalabića ponovo otvorila rane te krvave prošlosti.

Leto je i ovo mesto odiše mirom i zelenilom. Kuću Vladana Pantića, jednog od potomaka decembarskih žrtava, nije teško naći. Nalazi se nadomak centra sela, u ulici koja nosi naziv po Dragomiru Pantiću, jednoj od žrtava krvavog pira.

Danas, na mestu gde pre više decenija nalazilo ognjište na kome je pričinjen pokolj, Vladan je napravio spomen sobu, sa željom da se ovaj strašni događaj zauvek otrgne od zaborava.

- Četnici su tokom leta i jeseni 1943. godine pripremali zločin nad narodom Vranića. To je trajalo par meseci. Pravili su spiskove za likvidaciju porodica onih koji su imali nekog svog u partizanima ili su bili simpatizeri partizanskog pokreta. Vranić je od početka rata bio partizansko mesto. U revolucionarnim krugovima je bio poznat kao "Mala Moskva". Četnici nisu imali upliv u narodu Vranića, imali su tu razne poraze, njihov bes zbog toga je kulminrao te 1943. godine. Tada su iskoristili dva Dražina naređenja, koji je tražio od svojih komandanata na terenu, da se "Kosmaj sve do Beograda očisti  od komunista" - počinje priču Vladan.

Dugo pripremani strašni plan, kako tvrdi naš sagovornik, odlučili su da sprovedu hladnog i kišovitog 20. decembra.

- Iz obližnjeg sela Jasenka, gde im je bio štab, uveče su krenuli za svojim paklenim planom. To nije bio slučajan datum. Veliki deo ljudi slavio je Svetog Nikolu, pa su se tih dana i borci vraćali kući da budu sa porodicom. Četnici su to hteli da iskoriste i na prepad ih uhvate. I tako su oni, oko 20 sati, već bili u tadašnjem centru Vranića, kod stare škole. Tu su se razdvojili u tri grupe i krenuli u realizaciju jezivog zločina nad zločinima.

Zvanični podaci govore da je te noći zaklano 68 ljudi, među kojima 11 dece, od kojih dvoje u kolevkama. Pantići, Radosavljevići, Đorići, Mitrovići, Matići, Popovići, Stepanovići, Savići, Ilići i po dve kuće Đoinčevića i  Todorovića - 14 porodica ugašeno je tokom jedne noći.

Najviše stradalih u porodici Pantić

Neki su, priča Pantić, sticajem okolnosti preživeli ovaj zločin, te su kasnije i svedočili o njegovim strašnim pojedniostima. Njegov otac Dragoljub, zajedno sa ocem, majkom, i tri sestre, našavši se u drugoj kući, uspeo je da preživi. Nažalost, drugih deset članova nije imalo tu sreću.

-  U našoj porodici je njih šestoro ostalo živo zahvaljujući tome što su bili u drugoj kući, u istom dvorištu. Među preživelima je bio moj otac, koji je tada imao 12 godina, zajedno sa ocem, majkom i tri sestre. Preživeli su i rat, ali samo to preživljavanje posle pokolja bilo je, čini mi se, gore od same smrti. Kako mi je pričao otac, lakše je bilo umreti te noći nego dočekati slobodu. Kroz razne patnje su prošli da bi sačuvali to što je ostalo u životu. Nikada više nisu spavali u istoj kući i na istom mestu, nikad zajedno. Noći su provodili po skloništima, senima, štalama, tavanima, gde je ko našao skrovište. Moj otac je mnogo puta govorio da je poželeo da dođu četnici i završe sa njima, do te mere je bilo nepodnošljivo izdržati taj nivo straha i iščekivanja. Sve što lupi noću, i psi zalaju, mislili su da ovi dolaze - priseća se Vladan očevih reči.

Spomen soba, smeštena u kući u Vladanovom dvorišu. Centralni deo čine fotografije stradalih Pantića, ali i replika kolevke najmlađe žrtve odmazde - petomesečne Katarine Ilić.

- Ova spomen soba je posvećena prvenstveno našim članovima porodice. Njih 10 je stradalo te noću. Tu ima mnogo dokumenata, slika, natpisa, članaka, mnogo dokaza, ne samo o Vraniću, nego o zločinima četnika širom Srbije i Jugoslavije.

"Celog dana 20. decembra 1943. godine, padala je sitna, hladna kiša, iarod takvu kišu naziva izmaglicom. Zbog niskih, gustih oblaka, dan je nekako bio mračan, vlažan i tužan. Gusta tama je vrlo rano, još pre 4 sata popodne, prekrila polja i seoske sokake", pisao je svojevereno Vladanov otac Dragoljub Pantić u svojoj knjizi "Noć kame".

- Dakle, te noći su zaklali mog čukundedu Joksima. Onda, dedinog oca Stevana koji je bio Solunski borac, nosilac Albanske spomenice, jedini koji je od sinova preživeo Prvi svetski rat. Takav ratnik je doživeo sudbinu da bude zaklan od strane Srba sa još devet članova svoje porodice. Malo je reći da je to greh.

Stradali su Stevanova žena Mileva, brat Dragomir, Dragomirava žena Milojka i jednogodišnji sin Ljubomir.

- Tu si i dedina ćerka Vida od 16 godina, ona je sestra bliznakinja sa tetka Leposavom, koja je bila u drugoj kući i preživela. Onda, tu su i dedina druga snaja Milena, udata za Jovu koji je sve vreme rata bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, i njihova dva sina od 10 i 7 godina. Ukupno njih desetoro je te noći zaklano u toj kući - objašnjava i priseća se svedočenja zločina:

- Dragomir je pružio jedan otpor, kao i šesnaestogodišnja Vida. Ona je bila vezana za dečake Branu i Svetu, molila je četnike da ih ne kolju, da nisu ništa krivi, ležala je preko njih, svojim telom ih štitila. Po svedočenju seljaka koji su bili ispred i služili za nošenje opljačkanih stvari, Vida je skakala i gasila lampu, sekli su je po telu, 18 rana je imala na sebi.

Vladanu najteže pada dok priča o zaklanoj deci. Mali Ljubomir, u svojoj kolevci, bio je prva žrtva četničke odmazde u kući Pantića.

- Kada su ušli u kuću, prvo su krenuli da malog Ljubomira, jer su tražili njegovog oca Dragomira. Dragomir je stajao iza ormara u ćošku te sobe. Oni su, dakle, prvo Ljubu počeli da kolju. Majka Milojka je vrisnula: "Dragomire, zar možeš da gledaš da nam Ljubu kolju". On je izleteo iza ormara, oteo čak kamu od jednog četnika i ubo ga u stomak. Međutim, udarili su ga za vrat, vezali ga i zadnjeg ga zaklali. Sve je gledao. Sutradan nisu mogli da ga prepoznaju. Isekli su ga do neprepoznatljivosti i kastrirali. To je nešto što je za zdrav razum i normalne ljude nepojmljivo. Ne mogu da verujem da su oni do te mere, u svim tim porodicama, uživali u zločinu. U kući Petra Matića silovali su dve sestre, pred celom porodicom. Zna se ko je to uradio, sve se zna. Pa su onda na tim leševima stavili stolove, skinuli slaninu sa tavana i vino, pa su šenlučili do zore, jer je čika Perina kuća bila poslednja u nizu odmazde. Tek pred zoru su se vratili u Jasenak - navodi Vladan.

Kako kaže, bio je to četnički "veliki zadatak".

-  Imate i po svedočenju čestnika Milorada Sudimca zvanog Ustaša, kasnije kada su pohapšeni, izjavu: "Rekli su nam da te noći idemo za izvršimo veliki zadatak". Zadatak je uništiti i pobiti 14 porodica. Monstruozan zločin sa mnogo sadizma i iživljavanja.

Sahrana od tri dana

Spomen soba, sadrži i mapu "puta stradanja" odnosno puta kojim su se grupe četnika navodno kretale u svom pohodu. Pored toga, sakupljena je i značajna dokumentacija.

- Što se tiče sadržaja spomen sobe, tu su i dokumengta sa suđenja Ravnogorskom pokretu, sa originlanim izjavama, ne samo o ovom, već i drugim zločinima. Imate knjigu "Gde je moja mama" posvećenu Dari Todorović, rođene sestre najmanje žrtve pokolja Katarine. Dara je jedini preživela iz porodice Ilić, ali teško ranjena. Dara je sutradan, kada je došla svesti ponavljala tu rečenicu: "Gde je moja mama?". Njen sin, uradio je ekshumaciju 2011. godine, vratio pretke u groblje, jer su oni sahranjeni u njivi, pošto četnici nisu dali da se žrtve sahranjuju na groblju. Kako je tada rečeno, "pse treba baciti u jarugu". Nisu dali čak ni da se kuka.

Veliki broj žrtava i teški vremenski uslovi bili su razlog što su žrtve sahranjivali tri dana, objašnjava nam Vladan.

- Tri dana je trajala sahrana, jer je trebalo iskopati jame. Decembra mesec, kiša svaki dan, blato, nije bilo asfalta ni traktora. Treći dan, kada je kolona krenula prema groblju, četnici su išli sa strane na konjima, pratili kolonu, nisu dali da se plače i kuka. Na groblju je Milojkina majka zakukala, jedan od četnika je skočio sa konja i udario je kundakom u grudi, ona je pala. Deda je moj babi rekao da uzme decu i ide kući.

Sećanje i zaborav

Vladan Pantić je osnivač i predsednik Udurženja "20. decembar", osnovanog u cilju očuvanja sećanja na žrtve decembarskog pokolja, nakon smrti svedoka.

Vesti o rehabilitaciji vođe Ravnogorskog pokreta, a nedavno i Nikole Kalabića, dočekao je kao "igru sa istinom i novi zločin nad žrtvama".

- Osećam se poraženo. Razočaran sam. Nisam ljut, ali ogorčenje je prešlo svaku granicu. Gorčina u duši. Ne mogu ja kao jedinka da se suprotstavim mišljenju cele Srbije ili zvaničnim stavovima. Ali istina koju ova soba ovde čuva nastaviće da živi. Milslim da su Kalabićeva i Dražina rehabilitacija novi zločin nad ovim žrtvama, kao i nad nama koji smo njihovi potomci. To je jedna sramna odluka - kaže Pantić i dodaje:

- Dok je zločin u Drugovcu uradio Kalabićev korpus, ovaj ovde je radio Avalaski korpus, na čelu sa majorom Svetom Trifkovićem, a Spasoje Drenjanin Zeka komandant bataljona koji je izvršio zločin u Vraniću. Imamo i preko 50 imena ičesnika u pokolju i odakle su. Sve se zna. I opet se služe lažima, Ja sam pored 10 humki svojih 10 zaklanih predaka našao papir na kome piše da su ih ubili partizani prerušeni u četnike. Pa jesu li oni to zaslužili? Sramotno je to. SlUšam argumente da četnicima nije dozvoljeno da se na sudu brane? Pitam se ko je osudio ove žrtve? Koji je to sud ustanovio njihovu krivicu? Je l tih 14 porodica trebalo životom da plate? - pita se Pantić.

Na kraju, dodaje da "Vranić zna i pamti istinu koja će zauvek da ostane otgnuta od zaborava".

Podsećamo, viši sud u Valjevu 5. jula je doneo rešenje koji se usvaja zahtev za rehabilitaciju Nikole Kalabića.

Skupština Srbije 2005. izjednačila je ravnogorski i partizanski pokret. Ustavni sud Srbije je, međutim, 2012. proglasio tu odluku neustavnom, zadržavajući bivšim pripadnicima četničkog pokreta prava na penzije.

Viši sud u Beogradu je maja 2015. godine rehabilitovao vođu Jugoslovenske vojske u otadžbini, generala Dragoljuba Mihailovića, koji je posle rata osuđen na smrt zbog ratnih zločina i saradnje sa fašističkim okupatorom.

(Telegraf.rs)