Cela kuća okružena motorima, kao relikvije su u vitrinama: Ovde mora da živi legenda, zakucali smo mu na vrata

Kuća ukrašena motorima - sa svih strana, i to tako da niko ne može da ih takne, kao svete relikvije, u staklenim vitrinama okačenim na fasadi i poređanim oko kuće. Tu su i brojne medalje, zastava Francuske, uramljene slike pod nadstrešnicama, pa čak i jedan automobil, kao i motor postavljen na vrh stuba.

Ovo nije muzej na otvorenom, već kuća čoveka kome je motor - život. A da život motociskliste može da nestane u trenu svedoči i jedan točak, poput spomenika, koji podseća na najteže trenutke opraštanja sa drugovima kojih više nema, kao i imenom njegovog oca.

Dragoslav Kule Perišić iz Darosave kod Aranđelovca je prava moto legenda. U svojoj dugogodišnjoj karijeri učestvovao je u najpoznatijim svetskim trkama, a svoje brojne motore koje čuva u dvorištu kuće provozao je na raznim šampionatima i sa njima osvojio mnoštvo medalja. Na svom putu do uspeha doživeo je brojne lepe, ali i ružne trenutke. Imao je ukupno 59 preloma i samo pukom srećom je ostao živ. Ali, on ne odustaje i već ove godine planira ponovo da učestvuje na šampionatu.

Ljubav prema ovom sportu od najranijih dana usadio mu je njegov otac Živorad Perišić Žika koji je i sam bio pasionirani motociklista. Ove godine Dragoslav obeležava srećan jubilej od šezdeset godina od kada je njegov otac seo na motor i provozao prvu trku u krugu Beogradskog sajma.

Ime i prezime svog oca je ugravirao na memorijalnom točku, na kome se nalaze i imena njegovih stradalih kolega u moto trkama.

U svojoj karijeri koju je započeo sa trinaest godina, Dragoslav ni sam više ne zna koliko je medalja doneo kući, a ove brojne trofeje čuva u vitrini bašte u svom dvorištu. Kako kaže, najdraža mu je kao i svakom drugom trkaču, pobeda na prvoj trci.

- Bilo je dosta medalja u mojoj karijeri. Ima ih sigurno preko dve stotine, nisam ih ni brojao. Najdražaja mi je u sećanju ostala trka u Mladenovcu 1976. godine. Tada sam bio klinac pun sebe, bio sam sedmi razred osnovne škole. Osvojiti prvo mesto u svojoj prvoj trci u karijeri bilo je za mene fascinantno. Tako da bih nju izdvojio - započinje svoju priču Dragoslav.

Dragoslav Perišić je veliki kolekcionar motora, a osim u garaži, on ih čuva i u armiranom staklu, tako da bilo koji prolaznik kroz Darosavu sa puta može videti u njegovom dvorištu ove "lepotane".

- Tokom svoje karijere imao sam razne vrste motocikala, uglavnom su to japanske marke, kao što su kavasaki, suzuki i honda. Najdraža mi je honda 250 dži pi. Tokom svoje karijere sam imao dosta preloma, a to je jedini motor na koji sam seo, a da sa njega nisam pao, niti se povredio. Za pet godina za koliko sam se takmičio, sa njim sam uglavnom sve trke pobedio. Dva puta sam osvojio drugo mesto i dva puta treće.  To je zlatni period moje karijere, krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih. Poslednju trku na tom motocikolu sam vozio 2001. godine kada sam takođe pobedio. Takođe, sa njom sam vozio i u čuvenom Tour de France - kaže Dragoslav.

Posebno poglavlje u njegovoj karijeri predstavlja odlazak u Francusku. U toj zemlji je proveo šest godina i saživeo sa Francuzima. Uporedo sa trkama, vodio je firmu za brze pošiljke. Koliko mu je život bio uzbudljiv u Francuskoj govori i okačena slika koja se nalazi u bašti, a na kojoj se vidi on, rame uz rame sa čuvenim francuskim glumcem Žerardom Depardjerom.

- Jako mlad sam ostao bez oca, on je preminuo 1983. godine. Bilo je jako teško finansirati se. Moto sport je jako skup sport. Zbog toga sam otišao u Francusku krajem 1988. godine i vozio sam šest godina šampionat Francuske. Kada sam otišao nisam znao niti jednu reč na francuskom jeziku. Ali vrlo brzo sam naučio francuski jezik, integrisao sam se u njihovo društvo i stekao sam mnogobrojne prijatelje i kolege. I dan danas dva puta tokom proleća i jesenji putujem u tu zemlju. Još uvek učestvujem u pojedinim trkama i delovaće da hvalim samog sebe, ako kažem da sam jako popularan u Francuskoj - kaže Dragoslav i dodaje:

- Uporedo sa trkama, bio sam vlasnik firme za brze pošiljke. Imao sam tri radnika, tako da sam od toga živeo u Francuskoj. Ostao sam do 1994. godine, a onda sam se vratio nazad za Srbiju i osnovao sam moto klub "Dijamant".

Dragoslav je pored Francuske, jako popularan i u Hrvatskoj gde ima brojne simpatizere. Kako kaže, ove godine voziće šampionat u Hrvatskoj za moto klub "Soko" iz Požege.

On tvrdi da je tokom svoje dugogodišnje karijere imao 59 preloma. Imao je nekoliko povreda koje su bile opasne po život. Kako dodaje, padovi su sastavni deo trka. Svaki vozač motora mora da ih očekuje. Ipak, srećan je što je nakon svega ostao živ i što "može da sedi sa nama i razgovara".

- 2015. godine u Grčkoj sam imao tešku povredu, kada su mi se lekari dugo borili za život. Tada sam zadobio četiri preloma pršljena. Tada mi se i ruka oduzela, a vid mi se pivremeno izgubio. Bilo je jako, jako kritično. Takođe, 2005. godine u Kraljevu povredio sam butnu kost i od povrede zadobio emboliju pluća, morali su da me održavaju na aparatima. Bez obzira, da li je čovek hrabar ili nije, ali kada gubi život, tada je jako opasno. Ostao mi je još uvek u sećanju zvuk kada medicinsko osoblje uključuje aparate. Sećam se kada su me medicinske sestre budile iz kome i dozivale "Perišiću, Perišiću". U Novom Sadu sam 1997. godine slomio dva pršljena i tada je bilo jako kritično - priseća se Dragoslav.

Imao je i mnogo, kako kaže "lakših" preloma.

- Pored teških preloma, imao sam nebrojano puta lakše prelome, kada sam po mesec dana ostajao u gipsu. Ove godine sam imao lakši prelom desne šake, odnosno pete metakarpalne kosti na šaci. Desilo mi se i da povredim obe ruke, pa onda ne mogu da odem u toalet, ne mogu da jedem, pa te onda drugi hrani i pomaže. Nisu to lepi trenuci u životu, ali to je sastavni deo ovog sporta. Naravno, obično pamtim one lepše trenutke, zbog toga sam još uvek na motoru.

Dragoslav kaže da su najtragičniji trenuci u njegovoj karijeri, onda kada su mu dvojica kolega izdahnula na rukama.

- Miroslav Živković 1997. godine u Kraljevu. Imao je samo 23 godine. Sećam se kao juče da je bilo, na vojnoj stazi Beranovac, gde su inače trenirali automobilisti i motociklisti, u pauzi sam kontrolisao vodu na motoru i nisam primetio Miroslava kako je izašao sam na motoru. U jednom delu staze koji nema pristup publici, on je u punoj brzini uleteo u desnu krivinu i udario u automobil u kojem su bile dve devojke. Od siline udara motor se zapalio, njegovo telo je bilo sa desne strane, odmah sam pritrčao i skinuo sam mu kacigu, a onda je usledio jeziv prizor. Nisam uspeo da ga prepoznam jer mu se lice deformisalo. Tako da su to zaista teški trenuci. Onda 2000. godine na Mišeluku u Novom Sadu, Predrag Popović mi je izdahnuo na rukama, tada jedan od mojih najvećih konkurenata. Odlično sam ga poznavao, bio je pet godina stariji od mene. Zajedno smo odrasli. Jednostavno ne možemo da zaboravimo te ljude. Ja sam uradio u mom dvorištu memorijalni točak od kamena koji je večno obeležje za moje kolege koji više nisu među nama. Na njemu su ispisana imena i prezimena šestorice ljudi, među kojima je i moj otac - objašnjava Dragoslav Perišić.

Dragoslav kaže da je ispunio san svih motociklista sveta. Vozio je osam sati čuvenu trku suzuke u Japanu, a na toj trci je učestvovao i čuveni motociklista Valentino Rosi. Tu trku je uživo posmatralo između 150 i 250 hiljada gledalaca.

- Važi jedno pravilo. I nisi neki trkač, ako nisi nikada učestvovao u trci u Japanu. Eto, uspeo sam i tamo da se pojavim. Vozio sam na mnogim stazama širom sveta, najviše u Evropi, ali vozio sam i u Južnoafričkoj Republici. U Kataru sam vozio tri puta šampionat sveta, kao i u Bahreinu - kaže on.

Dragoslav poručuje mladim ljudima koji se bave ovim sportom i voze brze trke da vode računa kada sednu na motor jer i jedan manji trzaj može da ima tragične posledice.

- Poručujem onima koji planiraju da učestvuju u moto trkama, da poštuju saobraćajne propise i da budu jako pažljivi kada sednu na motor. Jedan mali trzaj ruke može da bude koban i može da ih košta života. Zbog toga neka vode računa najviše za svoju bezbednost - poručuje Kule.

(Telegraf.rs)