Nišlija motorom osvojio Evropu: Ima važnu poruku za sve koji planiraju da urade isto

Nišlija Saša Ilić od detinjstva je imao dve ljubavi, motore i putovanja. Kada je kao četrnaestogodišnjak prvi put seo na dvotočkaša, odlučio je da kad odraste njime obiđe svet. Ostvarenje svoga sna počeo je kada je napunio dvadeset godina, kupio je moćniji motocikl i otisnuo se u Grčku.

Saša je naredne dve decenije uspeo je da obiđe skoro celu Evropu, a kako kaže, ono što je stekao tokom tih putovanja ne može se platiti nikakvim parama. Osim što je video najlepše pejzaže i istorijske znamenitosti diljem „Stare dame“, upoznao je na stotine ljudi koji su mu bili domaćini ili delili sa njim iskustva stečena putovanjima na svih pet kontinenata.

Preporučujemo

Saša objašnjava da je i sticaj okolnosti omogućio da realizuje svoje dečačke planove, jer je nasledio porodičnu firmu što mu je dalo mogućnost da finansira putovanja, a da ne bude svaki dan u kancelariji.

- Prvi put sam krenuo u turing avanturu 2007. godine sa jednim prijateljem sa kojim sam obišao nekoliko grčkih ostrva. Tada sam shvatio da je to ono što želim u životu, ono što me ispunjava i čini me srećnim. Počeo sam putešestvije koje traje i dan danas a tokom kojeg sam obišao sve evropske zemlje izuzimajući Rusiju, Tursku i Belgiju. Motorom sam stigao do najzapadnije tačke Evrope Kabo de Roka, koja se nalazi 45 kilometara od Lisabona, zatim do najjužnije, Tarife u Španiji a pre dvadesetak dana do najsevernije, Nordkapa u Norveškoj. To me čini veoma ponosnim jer je veoma mali broj bajkera iz Srbije stigao do tog mesta koje je san svakog „motoraša“ s obzirom na to da se put do tamo smatra svojevrsnim motociklističkim hodočašćem. Ostaje mi još najistočnija tačka, ona se nalazi kod Vladivostoka u Rusiji ali nije toliko atraktivna kao ostale s obzirom na to da je put do tog mesta dosta monoton - priča ovaj Nišlija.

Komentarišući svoje poslednje putovanje koje ga je odvelo skoro pet hiljada daleko od rodnog grada, Ilić ka

že da nije imao problema da stigne na planiranu destinaciju, jer se veoma dobro pripremio.

- To je veoma izazovan poduhvat, ja sam prvi iz Niša stigao na Nortkap, a iz cele Srbije je tek nekolicina motociklista uspela da se pohvali tim uspehom. I motociklisti iz zapadne Evrope se teško odlučuju za tu avanturu, ja sam tamo zatekao samo njih petnaestak. Iz Niša sa krenuo 8. jula u 16 sati a globus, koji označava najseverniju tačku Evrope, uhvatio sam rukom 19. jula, tačno u 17.31. Na putu sam ukupno proveo 22 dana jer sam u povratku obišao još neke gradove koji su od značaja za nas koji se bavimo motociklizmom - opisuje Saša poslednje putovanje.

Omiljene države koje je posetio su Španija i Švajarska gde je stekao mnogo prijatelja.

- U Švajcarskoj sam bio nekoliko puta, tu mi se ruta završavala jer sam hteo da posetim sve države kroz koje se prostiru Alpi, krenuo bih od Slovenije, preko Italije, Austrije, Francuske pa do Švajcarske. Za Španiju me takođe vezuju divne uspomene jer me je i ova zemlja osvojili svojim šarmom – kazao je motociklista.

Saša ponosno ističe da je „solo bajker“ iako ima mnogo prijatelja među motorašima organizovanim u klubove.

- Nemam ništa protiv motociklista koji nose kožne pantalone, prsluke, idu na moto skupove, vole da popiju... Poštujem ih, ponekad vozimo zajedno, ali ja to radim drugačije. Više volim turing varijante, putovanja koja traju i po više nedelja, tokom kojih pređem na hiljade kilometara. Vozim BMWs1000XL, koji je poluturing, polusportski pa potpuno odgovara mojim zahtevima - priča Ilić.

Vožnja dvotočkašem zahteva koncentraciju i psihofizičku pripremu

Govoreći o razlici između putovanja automobilima i dvotočkašima, Saša ističe da je vožnja motociklom mnogo napornija, pa oni koji se odvaže da na ovaj način obilaze svet, treba da budu dobro pripremljeni.

- To je sasvim drugačiji koncept putovanja, motociklizam mora da se voli, tada motorašu ne smeta da vozi na ekstremnoj temperaturi, ne ometa ga ni pljusak ni vetar ni hladnoća. Mora da bude dobar u vožnji, na dva točka je mnogo izloženiji opasnostima u saobraćaju, potrebna je veća koncentracija i psihofizička pripremljenost posebno kada su vožnje hiljadama kilometar dugačke. Potrebno je biti maksimalno organizovan i disciplinovan, ustati na vreme da bi se ispoštovala ruta koja je vezana za rokove, kao što je stići na trajekt, na mesto gde je ugovoreno prenoćište i uopšte, mora se držati zacrtanog plana. Naravno, uvek ima nepredviđenih situacija, i ja sam ih imao, ali kada bi se sa njima izborio, nekako mi je i cilj koji sam postavio bivao slađi – nastavlja Ilić.

Mada je tek par nedelja prošlo od povratka sa dalekog Severa, Nišlija već pravi planove za sledeće putešestvije.

- Želeo bih da „napadnem“ Aziju, konkretno da posetim Iran, on je u moto svetu vrlo zanimljiva destinacija. To je nešto sasvim drugačije od Evrope, narod, običaji, čuo sam da su ljudi mnogo topliji te da vole bajkere jer ih ne viđaju često pa smo mi tamo prava atrakcija. Čuo sam da su vrlo gostoprimljivi, da ih vode svojim kućama i uopšte da smo tamo veoma dobrodošli. To se posebno odnosi na istočne delove Turske, Iran, Irak, Azarbejdžan i Gruziju - otkriva svoje namere niški motociklista.

Poznanastva su najvrednije blago sa putovanja

Ono što smatra najvećim benefitom svojih avantura su poznanstva sa velikim brojem ljudi iz celog sveta.

- Oni koji putuju su „građani sveta“, smatraju se delom zajednice koju čine svi oni koji dele to isto interesovanje. Zato je sa njima vrlo lako sklopiti prijateljstvo, samo jedan pozdrav na ulasku u hostel, dovoljan je da budete prihvaćeni, da steknete utisak da se znate čitavog života. To su ljudi prijatne pozitivne energije, koji obožavaju da pričaju gde su bili, gde će ići, savetuju vas šta treba da uradite, kome da se obratite za pomoć. Mnogi od njih su poslovni, porodični ljudi koji se kroz putovanja ostvaruju na još jedan način - kazuje Ilić.

Ističe da u Srbiji, čak ni mladi ljudi, nemaju dovoljno entuzijazma da se odvaže na putovanja mimo rutinskih letovanja u susednim zemljama.

- Pogrešno je razmišljanje da je za daleka putovanja potrebno mnogo novca. Kada postoji volja, onda ima i načina, u Nemačkoj sam upoznao skromnog momka sa Islanda koji je boravio u istom hostelu. Obično u tim zajedničkim prostorijama postoji karta sveta što je i tada bio slučaj, i tokom razgovora sa njim, saznao sam da putuje biciklom. Prstom je prevlačio po karti od Islanda do Australije, pa do Brazila, Kanade preko Evope pa do Afrike, dok mi je opisivao rutu koju je prešao. To je bio momak tridesetih godina, skromno odeven, videlo se da nema mnogo novca a pričao je kako je prošpartao svet tonom kojim bismo mi govorili o šetnji sa jednog na drugi kraj Niša. Sličan susret sam imao i sa mladim parom u Portugaliji, oni su putovali skoro sasvim bez para, usput bi se ponudili da nekome odrade nešto u zamenu za hranu, prenoćište i nešto novca. Za moje standarde to je zaista ekstremna odluka ali ima i takvih putnika. Pamtim i šezdesetogodišnjaka iz Južne Koreje koji četiri godine biciklom obilazi svet, entuzijasta kojem ništa nije teško da ostvari ono što je zacrtao. Nakon susreta sa takvim ljudima, shvatio sam koliko Srbi malo putuju i koliko zbog toga gube. Žalosno je to, naročito za mlade ljude, ali mislim da je veći problem nedostatak vizije šta uraditi sa svojim životom nego manjak para, što je većini izgovor. Ti ljudi koji putuju nemaju hiljade evra na kartici, ali obavezno nose telefon, mali laptop i rančić sa nešto odeće i to je sve. Koriste internet da pronađu jeftine karte i smeštaj, znaju gde se mogu najpovoljnije hraniti i odsesti i uspevaju da proputuju svet. A našim mladima cilj je da imaju brendiranu odeću i da sede po kafićima, to je početak i kraj njihovih životnih vizija i to je prava šteta - zaključuje Ilić.

(Telegraf.rs)