"Tog momenta ne znamo ništa ni o ocu, baki, nas 7 u kolima": Potresan govor Sanje, koja je izbegla u Oluji

Na državnoj manifestaciji posvećenoj sećanju na sve stradale i prognane Srbe povodom 27. godišnjice Oluje, održanoj u Novom Sadu na Trgu slobode, Sanja Vulić održala je potresan govor.

Preporučujemo

Ona je govorila o svojim sećanjima, kao o "detetu iz kolone".

- Poštovani, u ovom tužnom danu, moja osećanja su pomešana. Tuga i bol za rodnim krajem i dalje su pristutna - počela je Sanja svoj govor.

- Ja se zovem Sanja Vulić, iz Dvora na Uni i ja sam dete iz kolone. Mora najranija sećanja su iz momenta kad počinje maltretiranje Srba koji su tad bili većinski narod u Dvoru na Uni. Plašeći se da ne doživimo sudbinu njegovog deda Laze koji je ubijen 1945. snajperom, otac nas je poslao u šumu. Potom smo doneli odluku da se vratimo i borimo se za naše ognjište. Nismo nikoga uvredili, učinili ništa nažao. Dolaskom tamo, dočekuje nas isto. Zvuk topova, bombardovana rafinerija u Sisku, pucnji. ž

Dolazi taj 4. avgust 1995. godine. Otac rano ujutru telefonom obaveštava majku da ima sat vremena da spakuje stvari i da će doći komšinica "Fićom" da nas odveze do Banjaluke. Komšinica nije čak ni vozač, nas sedmoro u autu. Krećemo put Banjaluke.

Tog momenta ne znamo ništa ni o ocu, baki, prabaki. Znamo samo da su krenuli kolonom. Sećam se samo dok sam čekala i gledala u nepreglednu kolonu traktora, automobila i motokultivatora. Tek četvrtog dana stiže otac. Nas 12 u vozu dobijamo mesto za sedmoro.

Otac ostaje u koloni. Puno poznatih lica u koloni, mojih vršnjaka, koji su morali voziti traktore, verujte, neki nisu znali ni bicikle voziti. Prošlo je 27 godina. U međuvremenu, Srbija nas je prihvatila, školovala i zaposlila. Ja nisam rođena u Srbiji, ali Srbiju smatram svojom zemljom, Novi Sad mojim gradom. Ponosna sam na ljude koji danas vode Srbiju i vidim svetlu budućnost mojoj deci. Bitno je da se ovaj dan nikad ne zaboravi - rekla je Sanja Vulić.

(Telegraf.rs)