Priča porodice bolesne Zorane iz Bora: Izvršitelj nam srećan rekao "Uspešno sam završio". Kao da nas je ubio

Porodica Sokočanin u Boru ulazi u srpsku istoriju kao za sada jedina kojoj su izvršitelji oduzeli kuću, a da će im ista biti vraćena. Ali, kako život nije bajka, a ponajmanje sistem u kojem živimo, svega ovoga ne bi bilo da čovek, koji je njihovu kuću kupio na licitaciji, nije odustao i rešio da im na kraju vrati dom.

Naime, preslatka kućica, baš onakva kakvu biste i zamislili u nekoj bajkovitoj priči, cela je prilagođena njihovoj bolesnoj ćerki Zorani (21). Svi stepenici su izravnani, a nigde, pa čak ni u dvorištu, nema uzvišenja većeg od dva centimetra.

Čim smo se pojavili tamo, bilo nam je jasno: trebalo bi zaista biti hladnog srca, pa nastaviti život u Zoraninom domu.

Na fasadi piše "Želja" i iscrtane su figurice sladoleda, jer u istoj toj kući Zoranin tata Željko pravi najlepše kolače i nastavlja 20 godina dugu porodičnu tradiciju.

- Baklave, eklere, bajadere, šampite... Svašta pravim, ali baš sad zbog svega ovoga nisam stigao. Jaoooo, a vi došli iz Beograda da nas posetite... Moram da vam donesem kad Zoranu budemo vodili kod lekara, moram... Ima da donesem dve ogromne kutije - priča Željko dok nas uz divan osećaj iskrenog gostoprimstva uvodi u svoj dom.

Zorana za to vreme doručkuje, a mama Daniela završava u banci proceduralne stvari oko vraćanja kuće u njihovo vlasništvo.

- Šta da vam kažem... Kad su nam izvršitelji rekli da kuća ide na doboš, osetili smo se kao nekada kada nam je Zorana bila u inkubatoru na neonatologiji, a mi živeli u strašnoj neizvesnosti. Sedite i čekate da se desi nešto strašno. Ne osećate ni toplotu ni hladnoću, ništa. Kao da ste umrli i da je sve stalo. Ovoga puta samo nismo smeli skroz da potonemo zbog Zorane. Znali smo da šta god bude, ona mora imati krov nad glavom - priča nam Željko.

Bili su začuđeni što sve ide tako brzo. Kuća je prodata za manje od mesec dana: 23. maja im je stiglo rešenje da se prodaje, a već 17. juna je na licitaciji otišla u ruke drugom čoveku. Mislili su da to ne može da se desi jer je njihov spor sa bankom još na sudu i još se dokazuje da li prema banci i dalje imaju dugovanja ili ipak nemaju.

Kuća ko kuća, kaže Željko, ali najteže im je bilo zbog Zorane, kojoj je njen dom najveće utočište.

- Zorana ima cerebralnu paralizu i smetnje u razvoju. Jedna strana tela joj je oduzeta i teško se kreće. Kad smo podigli kredit, deo smo odmah izdvojili da kuću prilagodimo njoj. Doneli smo cement i bilo je preko metar materijala duž cele kuće. Sve smo izravnali i sada ona može da ode do svog kreveta, a da se ne plašimo da će pasti i povrediti se - pojašnjava nam njen divni tata.

Deca poput Zorane pritom teško podnose promene. Njeno okruženje, njena kućica, za nju je sigurna luka. Srećom pa je to vrlo brzo shvatio i kupac njihove kuće. On je ciljano tražio prizemnu kuću bez uzvišenja za svoje stare roditelje, ali ni slutio nije kakva se priča iza ove kuće krije. Kada je čuo, rešio je da je vrati, odnosno preproda Sokočaninima.

- Hvala mu. I hvala Daliboru Joviću iz organizacije "Borci za Bor" koji je digao celu Srbiju na noge da nam pomogne. Evo, novac je skupljen i nadamo se da ćemo u petak i zvanično preuzeti ključeve svoje kuće - uzbuđen priča Željko.

Zorana nam je prvo prišla stidljivo, ali se brzo oslobodila. Našem fotografu je sela u krilo jer je, uz osmeh nam priča Željko, sada u pubertetu i voli dečake, a meni je odmah tražila da je pomazim. Bila je toliko uzbuđena zbog posete da nije mogla da prestane da mi stiska ruku.

Išla je iz sobe u sobu i pokazala kako vlada svojim terenom i prkosi teškim dijagnozama koje je još nisu odvele u invalidska kolica. Gledali smo i pregršt njenih slika na policama i zidovima kuće. Čak i onu iz inkubatora gde je imala tek nešto više od kilograma.

- A vidite je sada. Velika devojka - ponosno nam kaže mama Daniela.

Dok odmahuje rukom u znak olakšanja, kaže nam da se sada oseća kao da je ponovo rođena.

- Osećanja su bila katastrofalna. Kao da gubite člana porodice. Izvršitelj nam je, u razgovoru 17. juna kada je kuća prodata, sav vedar i nasmejan rekao da je uspešno završio akciju, ne znajući da nas tako ubija. Bilo je suza, osećali smo se poniženo. A sada? Sada se osećamo kao da smo ponovo rođeni - priča Daniela, inače učiteljica u Boru.

Nevolja im je donela i jednu predivnu stvar. Dobri ljudi pohrlili su sa svih strana da im pomognu. Najviše se angažovao Dalibor Jović iz Organizacije Borci za Bor. Posebno ih je dirnulo što su dolazile i komšije koje ih poznaju samo na "zdravo-zdravo".

- Jedan komšija je samo pozvao i rekao "bata Žeki, izađi nešto da ti dam". Došao je da mi da pare, onoliko koliko ima. Nisam znao da li mi je srce bilo veliko ili malo. Skupilo mi se kao zrno peska od te tuge zbog svega, a bilo mi je i veliko kada mi je on rekao da nas ceni i poštuje. Neverovatna osećanja. Hvala ljudima što su nam pokazali da ipak nismo sami - kaže na kraju Željko.

Zoranu su zbog svega ovih dana malo zapostavili. Ali ona se nije bunila. Tata se sprema da joj, čim preuzme ključeve, sredi bazen iza kuće, jer boravak u vodi za nju mnogo znači.

- Taj bazen će biti naše more ovog leta - sav uzbuđen nam na kraju dodaje Željko i podseća da će nam po dolasku u Beograd doneti kolače.

- Kakve volite - pita nas dok ulazimo u kola.

- Volimo sve što je od srca - odgovara kolega.

- E onda će vam se ovi moji sigurno dopasti - zaključuje Željko.

(Telegraf.rs)