Danijela sa dva prsta stvara umetnička dela: "Otkako moje mame nema jako malo crtam, ali nikad nisam sama"

Životna priča Danijele Stankić (39) iz Subotice je takva da bi bi malo ko od nas imao snage da je ispriča. Počela je pre 17 godina, kada je obolela od sistemskog zapaljenja krvnih sudova i perifernih nerava, autoimune bolesti koja se s godinama pogoršava. 

Kako kaže, Bog joj je dao dar da pomoću njega prebrodi sve teskobe sa kojima se susreće zbog bolesti. Ona putem aplikacije crta ikone, a ističe da je svaka nacrtana ikona za nju doza terapije i dok ih radi zaboravi na bol.

- Bolest je neistražena, još uvek se ne zna zašto se dešava i kako napreduje. Probala sam sve moguće terapije, kada sam se razbolela načelnik neurologije u Beogradu bio je profesor Vladimir Kostić, koji je sad direktor SANU-a, koji me je primio kao svoje dete i gde god je išao na seminare nosio je moje papire i tražio mišljenje. Pila sam 20 tableta ujutru, nekoliko popodne i 15 uveče, čak sam i četiri godine primala citostatike ali ništa nije pomoglo. Pre pet godina su me otpustili i rekli da ne znaju više šta će sa mnom. Upoznala sam lekara koji mi je savetovao da pređem na presnu ishranu i sada je bolest je u stagnaciji, kao da se upala malo smirila - priča Danijela za portal Subotica.com.

Dok god je mogla da se kreće, Danijela je u tri subotičke škole radila kao nastavnik likovnog, ali je sa samo 27 godina morala da ode u penziju. Od kraja 2014. godine bolest ju je potpuno prikovala za krevet, na kome leži samo na boku i pomera samo dva prsta. Sve ostalo joj pričinjava nesnosnu bol.

- Predivna sećanja me vežu za rad u školi, te tri godine su mi hrana za ovih osam ležećih godina. Taj period mi je snaga, uteha, radost , motivacija, iz njih crpim volju za svojim životom i radom, ali i nadu za ubuduće - rečima punim ljubavi nastavlja.

Jedino što može da pomeri su prsti kojima može sama da dohvati telefon. Za sve ostalo, čak i za flašicu za vodom, nema snage. Mati Jefimija, igumanija manastira Gradac kod Čačka, među čijim radovima je videla jedan urađen na kompjuteru, dala joj je ideju da počne da crta na mobilnom telefonu. Tako je nastalo pregršt ikona hrišćanskih svetaca. Iz svake od njih progovara Danijelina snaga, volja za životom, ljubav prema bližnjima, radost koju nosi svaki novi dan.

- Bez crkve i oca Dragana, koji me ispoveda i pričešćuje, ne bih mogla da živim. Svaki tri, četiri sada su kod mene neizvesna, svaki novi dan je veliki stres, svaki okret... Ali Gospod svaki novi dan načini čuda, kada god je potrebno čudo, ono se i desi - nastavlja hrabra devojka.

Kako kaže ranije je mnogo više radila, kada god je imala fizičke snage i nje bila tužna, ali ističe da to ne može da traje dugo.

- Crtam zato što mi je Bog dao talenat, ali to mi donosi mir i radost, jer sam onda potpuno predana druženju sa Hristom, Majkom Božjom i svetima koji se izobražavaju dok ja povlačim prstom telefonu. Naravno, bude i situacija kada su bolovi nesnosni, kada se pitam zašto je Bog baš ovako odlučio, zašto mi je baš ovo dao. Ali bolovi donose smirenje i shvatim da Bog sve daje sa ljubavlju, da mi je uz bolest dao i mnogo toga što život čini lepim. Ja nisam pozitivna i jaka, to Gospod iz mene progovara - kaže Danijela.

O njoj je donedavno brinula majka Marica, koja se upokojila u aprilu. Od tada je ona sama u kući, obilaze je prijatelji, a žene koje joj pomažu pronalazi na društvenim mrežama i plaća na sat. Žena koja joj pomaže u kući tu je četiri sata, a predveče dođe žena za negu. Svo ostalo vreme je uglavnom sama i sa troškovima koji su troduplo veći od njenih primanja.

- Otkako moje mame nema jako malo crtam i to uglavnom Majku Božiju. Jeste da je moja najvažnija osoba otišla, ali imam puno ljudi oko sebe koji su ispunjeni ljubavlju i požrtvovanošću. Primam tuđu negu od 10.000 i penziju od 37.000 i to mi, kad platim račune, kupim pelene i ostalo za higijenu, platim žene koji mi pomažu traje desetak dana. Mislim da sve to mesečno ukupno košta 1200 evra, ali uvek ima dobrih ljudi koji mi pomognu, uplate mi i od toga platim šta treba – dodaje Danijela, tonom iz koga odišu vera i nada da će sve biti dobro iako nekada to tako ne izgleda . – Gospod uvek otvori put nekome da dođe, tako da nikada nisam sama. Nikada nismo sami. Gospod je uvek sa nama. To ne smemo da zaboravimo - uaključila je Danijela.

(Telegraf.rs)