Porodica Mladenović sa Suve planine broji 11 članova: Žive u pustom selu, a ne nameravaju da ga napuste

U Miljkovcu, selu u samom podnožju Suve planine u kraju koji je poznat kao Zaplanje, u poslednje četiri decenije rođeno je samo osam beba, a čak sedam njih rođeno je u porodici Mladenović. Ta porodica sada ima 11 članova, od kojih je najmlađi petomesečni Jovan, dok celo selo ima ukupno 26 stanovnika.

Dobra je vest što Mladenovići nameravaju da i dalje ostanu u svom domu, iako su uslovi za život u toj kraju veoma teški.

U Miljkovcu nema prodavnice, pošte, ambulante, nema autobusa. Najbliža autobuska stanica, prodavnica, pošta i ambulanta, nalaze se u četiri kilometra udaljenom Donjem Dušniku, dok su od Niša, kao najbližeg grada, udaljeni 25 kilometara.

Siniša, najstariji član porodice Mladenović, rekao da je je njegovu suprugu i njega zadržala u Miljkovcu isključivo ljubav prema selu. Ljubav prema selu razlog je što u porodičnoj kući sa njima žive i njihova deca Miloš, Jelena i Darko, kao i tri unuka i dve unuke.

- Mogao sam i ja, kao ostali iz mog sela, da odem u Dušnik, Niš ili Gadžin Han. Mogao sam da odem u grad, ali nisam hteo, ne sviđa mi se beton i asfalt. Život je mnogo lepši u selu, nego u gradu. Šta je to što ovde volim? Slobodu, mir, čist vazduh - objašnjava Siniša.

Siniša i njegova supruga su u penziji, sa skromnim penzijama, ali kako kažu, "za njih su dovoljne".

- Ja sam radio u fabrici "Elid" u Dušniku i kada sam se penzionisao, sa 41 godinom staža, dobio sam penziju od 25.000 dinara. Vremenom su mi malo povećali, pa sad ima oko 30.000, dok supruga ima nešto manje.

- Mi smo srećni jer su nam je kuća puna. Ćerka ima jedno dete, sin ima četvoro, a najmlađi sin Darko, koji radi kao prevoznik, treba da se oženi, tako da očekujemo da nam se porodica još uveća - kazao je Siniša.

Prema njegovim rečima ljubav prema deci je nešto posebno, a ljubav prema bogatstvu je sasvim drugo.

- Mi imamo ljubav prema deci, a onaj ko ima ljubav prema bogatstvu neka čuva novac, ali džaba mu novac kada nema na koga da potroši. Džabe mu kuća na tri sprata i silne sobe, ako nema u njima ko da živi. U našoj kući ima ko da živi, ali daleko od toga da decu sprečavam da odu u grad. Ukoliko žele da odu neka idu. Svako treba da živi tamo gde mu je dobro - istakao je Siniša.

Njegova supruga Olivera rekla je da u Miljkovcu žive uglavnom stari ljudi, dok se plač i smeh beba mogu čuti jedino u njihovoj porodici.

- Samo još u jednoj porodici ima dvoje mlađih ljudi, jedan od njih radi u Nišu, a jedan u Dušniku, dok svi ostali imaju preko 60 godina. Najmlađi u selu je naš unuk Jovan koji ima pet i po meseci, unuk Tadija ima 19 meseci. Stariji sin iz prvog braka ima ćerku Tijanu koja je završila drugi razred osnovne škole i sina Stefana koji je završio prvi razred srednje škole. Od ćerke imamo unuku Andreu koja ima 14 godina. Kada slavimo slavu, kad nam dođu gosti, imamo u kući i po 15 ili 20 dece. Milina ih je pogledati kad krenu da se igraju, smeju, pevaju - sa ushićenjem govori Olivera i dodaje da ona "nema zlato, ali ima veće blago - decu i unuke".

Olivera navodi da se za nabavku osnovnih životnih namirnica nekako snalaze, odlaze u Niš, Dušnik ili Gadžin Han, gde njihov stariji sin "drži kafanu.

- Ovde u selu su se svi ranije bavili poljoprivredom, njive su bile svuda okolo. Kako su meštani otišli sve je zaraslo u šumu i korov. U samom selu ima mnogo zaraslih kuća i imanja, plašimo se da će jednog dana medvedi da se tu dosele. Pričaju ljudi da su se pojavili u ovom kraju. Ima lisica i divljih svinja. Od divljih svinja više ne možemo da obrađujemo naše njive, unište nam sve što posadimo. Došle su jednog dana i do bašte koja nam je odmah pored kuće. Lisice su nam, malo po malo, udavile sve kokoške - rekla je Olivera.

Prema njenim rečima, njihovom selu, ali i celom kraju već godinama najviše nedostaje prevoz, odnosno redovne autobuske linije.

- Najbliža autobuska stanica je u Dušniku. Ko do tamo ne može da otpešači, jedini način da dođe do lekara ili prodavnice je da ga voze. Ko nema nekoga da ga odveze, ne može ni da ode. Teško je i sa autobusima, ne prolaze nekada kroz Dušnik na svakih sat vremena. Sad prođu dva, tri dnevno. Odeš na stanicu i moraš da čekaš po tri, četiri sata - kazala je Olivera.

Ljubav prema najstarijem sinu Mladenovića, Milošu, dovela je Katarinu iz moravskog sela Drenovca u Miljkovce. Pre udaje završila je Višu farmaceutsku školu i radila u apoteci u gradu.

- Grad ne volim, sve mi u gradu smeta, gužva, zatvoren prostor. Volim selo i seoski način života, smirenost, svež vazduh. Kada dođe vreme decu ćemo voziti u Dušnik u školu, a kad bude lepo vreme mogu da idu i pešice, kao što su išli suprug i njegovi brat i sestra - rekla je Katarina.

Ona je dodala da u selu vidi budućnost svoje dece i da se nada da će se njihova porodica uskoro uvećati i jednom devojčicom. Jelena Mladenović, Sinišina i Oliverina ćerka, kazala je da u potpunosti podržava izbor svog brata i snaje da žive u selu i da njihova deca tu odrastaju.

- Deca koja odrastaju na selu su zdravija, otvorenija, srdačnija. Manje su plašljivi, valjda što imaju veću slobodu. Vidim to kad poredim moju ćerku koja je morala da odraste "na asfaltu" i svog bratanca i bratanicu. Ja radim u Nišu, ali vikende i svaki slobodan dan provodim u selu. Kada bi imala prevoz, putovala bi svakoga dana do posla - rekla je Jelena.

Mladenovići sa žaljenjem govore da zbog odlaska meštana u grad, nije opustelo samo njihovo selo, već i sva ostala u tom delu Zaplanja, Duga Poljana, Jagličje, Ćelije, Čagrovac, Gare, Gornji Dušnik. Malo je ljudi i u Donjem Dušniku, na čijem ulazu je svojevremeno stajala tabla "varošica", koji je imao nekada i svoju bolnicu, fabriku, hotel, osmorazrednu školu punu dece.

U toj školi, koju pohađaju deca iz deset sela, sada je samo dvadesetak učenika.

Čitavo Zaplanje, odsnosno područje opštine Gadžin Han imalo je nakon Drugog svetskog rata više od 26.000 stanovnika, a sada ima oko 6.000 stanovnika, uglavnom starijih od 60 godina.

(Telegraf.rs)