Lepe i uspešne sestre iz Krupnja za primer: Neko bi rekao da smo samo sedele i učile. Kad se hoće, sve se može

Njih su tri. One su sestre Olivera, Katarina i Nataša iz Krupnja, a njihovi roditelji Slavko i Zorica Živanović nemaju nikakav "tajni" recept kako im je sve troje dece tako uspešno, vredno, radno i odgovorno, pišu loznickenovosti.com.

Najstarija Olivera (32), od udaje Simić, prva je krenula stazom uspeha i na neki način bila primer za dve mlađe sestre šta i kako treba raditi. Završila je Učiteljski fakultet kao jedan od najboljih studenata, onda upisala master studije na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, odsek matematika, da bi pre dve godine doktorirala metodiku nastave matematike. Po završetku mastera, počela je da radi u OŠ "Borivoje Ž. Milojević" u Krupnju gde i danas predaje kao i u krupanjskoj Srednjoj školi. Živi u Krupnju, udata je i ima dvogodišnju ćerkicu Stašu.

Preporučujemo

– Mojim sestrama je možda jedino bilo lakše što sam prva krenula ovim putem pa su imale nekoga ko je mogao da ih posavetuje ako ih šta zanima. Za to što smo postigle sigurno je važan bio dobar podsticaj i motivacija roditelja, uz naše lične ambicije. Realno, mogu da radim bilo gde, na nekom fakultetu, ali mi je dobro u Krupnju. Možemo biti nekome primer da iz male sredine čovek može da završi visoke škole, obrazuje se i usavršava, ako ima volje, ambicije i veliku podršku porodice - kaže Olivera i dodaje da su ona i Katarina u svojim oblastima objavile veći broj naučnih radova.

Ništa bez podrške porodice

Katarina je nedavno doktorirala, kaže da je jedino ona jednu godinu bila samofinansirajući student, dok je, kao i sestre, sve ostalo vreme studiranja bila na budžetu, a sve tri su imale i odgovarajuće stipendije.

Po završetku srednje škole odlučila se za policijsku akademiju, uspešno je završila među tri najbolja studenta u generaciji i danas radi u MUP-u. Odmah je upisala master studije na novosadskom Pravnom fakultetu, posle pola godine počela je da radi u Šapcu i dve godine do posla putovala iz Krupnja, a u međuvremenu je završila master i upisala doktorske studije na istom fakultetu gde je nedavno doktorirala. Ona je udata, ostala je Živanović jer joj se i suprug Milan, inžinjer elektrotehnike, isto preziva i on joj je, kaže, bio ogromna podrška kao jedanaestomesečni sinčić Ignjat.

- Neko bi rekao da smo nas tri samo sedele i učile, ali to uopšte nije tačno. Sve vreme studija smo radile sa tatom, bavile smo se fotografijom i snimanjem, morale smo malo da zaradimo za fakultet, a tokom studija bavile smo se folklorom, atletikom, fakultet jeste bio glavna stvar, ali nisu zbog toga trpela ostala naša interesovanja. Bile smo savesne i ambiciozne. Zato je bitno da radite ono što volite, da se bavite oblašću koja vam leži, a to treba da bude stvar izbora - priča Katarina:

- Kada sam završila akademiju, bila sam među tri najbolja studenta u generaciji. Najveću zasluga za sve to imala je porodica, podrška i razumevanje, a sad naročito od supruga koji je bio maksimalno posvećen i požrtvovan dok sam ja to sve radila. Bez te podrške porodice teško ide. Potrebno je postaviti zdrave ciljeve, da čovek bude ambiciozan, ali da zna svoje mogućnosti i na preprekama ne poklekne. Svaku prepreku treba da gleda kao izazov i da će još više nepredovati kada je savlada - priča ona i dodaje - nema predaje i odustajanja.

Kada se čovek nađe u oblasti koja mu odgovara, nema granica, naravno, važi ona narodna - bez muke nema nauke, i ako ste vredni, radni, požrtvovani, sve se može postići, objašnjava ona.

- Ne treba nikome nametati ono što neće. Kada smo se upisivale na fakultet, nas tri smo imale slobodu da idemo gde želimo, imale smo sve isti uslov da moramo biti na budžetu jer je tata sam radio kao nastavnik. Između nas je po dve godine razlike po rođenju, ali studentski po godinu i po i u nekom momentu smo sve tri bile na fakultetu. Danas je teško finansirati jedno dete studenta, a kamoli tri. Mi smo kao osnovci počele da se bavimo fotografijom, pomagale smo tati, a imale smo sve tri odgovarajuće stipendije. Možda je nama dvema najstarija sestra pokazala put, imale smo dobar primer da sledimo i jedna drugoj smo bile podrška - kaže ona.

Nije važno odakle si već čemu težiš

Najmlađa Nataša, bila je u osnovnoj đak generacije, u srednjoj vukovac, a onda se upisala na DIF u Novom Sadu gde je osnovne studije završila kao student generacije. Onda je završila master pa se upisala na klasu slušalaca za rezervne vojne starešine na Vojnoj akademiji u Beogradu.

Završila je kao najbolji student u toj klasi od devojaka, a kao treća ukupno, pa je sada potporučnik u rezervi. Od malena se bavi atletikom, bila je na 400 i 800 metara druga u Srbiji i ima oko 130 medalja sa atletskih takmičenja. Bavila se i folklorom i osvojila je dukat za kolo u Dobrom potoku, na Stolicama i Mačkovom kamenu za "Dane međaša", što nikome do sada nije uspelo. Sada predaje fizičko osnovcima u Krupnju, Krasavi i Dvorskoj, a radi fizičke aktivnosti sa decom u vrtiću. Mada je od sve tri sestre moćda i najsvestranija, nema nameru da ispred imena doda dr. Dok se školovala, bila je na budžetu, u domu i imala univerzitetsku stipendiju.

– Radim u školi kao zamena, imam samo 30 odsto norme, a to je četiri časa nedeljno. Kada se koleginica vrati, neću ni imati posao. Želja mi je da radim u Vojsci Srbije ili u MUP-u, u Loznici ili Šapcu. Predavala sam papire za vojsku više puta, bilo je nekih razgovora i o policiji, ali ništa konkretno. Radim gde i koliko mogu, nadam se da će biti odgovarajućeg posla za mene. Moj moto je rad, red i disciplina, na svim poljima i zato i želim da budem u vojsci ili policiji. Zašto smo nas tri ovakve, verovatno najveće zasluge pripadaju roditeljima, podršci porodice, ali je dosta uticala naša upornost i volja da uspemo, koliko smo slične toliko smo i različite, svaka ima neku svoju oblast – kaže Nataša koja i danas trči polumaratone i trke na pet i deset hiljada metara, ima licencu za atletskog trenera za osnovnu kategoriju, i položila je za atletskog sudiju.

Olivera, Katarina i Nataša su tri sestre koje dolaze iz Krupnja, ne tako velikog mesta, i potvrđuju da nije važno odakle si već čemu težiš, šta želiš i koliko si spreman da radiš, učiš, žrtvuješ se, hoćeš li da napreduješ. Kako reče jedna od njih, kada čovek zna šta želi, realno sagleda svoje sposobnosti i spreman je za veliki rad, granice ne postoje. Bilo bi odlično i kada bi takvi ljudi bili prepoznati, odgovarajuće vrednovani i pružena im mogućnost da svoje sposobnosti iskažu u punoj meri na svoju radost i opštu korist.

Ono što je nesporno jeste da su retke porodice sa troje dece koja su sva bolja od boljeg, takvih kao što su Živanovići i njihove tri gracije.

(Telegraf.rs)