Dejan (26) se javio jer traži posao, ali on nije bilo ko: Poslao je poruku zbog koje me je malo bilo sramota

Kada ste novinar bar neko vreme, malo koji poziv može da vas zatekne i iznenadi. Pa čak i oni o navodno viđenim letećim tanjirima u šest izjutra, snimljenom odnosu na javnom mestu ili korupciji "uhvaćenoj na delu".

Zato nisam ni pomišljala da će običan razgovor sa jednim Dejanom iz Novog Sada ostaviti na mene takav utisak da sada ove redove kucam pod tremom da vam priču možda neću preneti kako treba. Ali, hajde da probam.

- Dobar dan - čuje se mlad muški glas s druge strane žice redakcijskog telefona.

- Dobar dan, izvolite - odgovaram službeno.

- Zovem se Dejan Kordin. Ja sam iz Novog Sada i hteo bih da vas pitam da li ste zainteresovani da pišete o projektu mene i moja dva drugara? Završili smo školu i sad smo na birou. Treba nam posao.

- A kakav projekat je u pitanju - pitam, a u sebi znam, pažnja mi nije potpuno zaokupljena. Puno je projekata i većinu podržimo, ali opet, medijski prostor nije beskonačan da bismo baš svakome ispunili želju.

Mladić s druge strane žice zastaje. U pozadini čujem stariji muški glas kao da ga bodri. Tih je, pa ne razaznajem šta tačno priča, ali čini mi se kao da govori "hajde, nastavi".

I Dejan nastavlja:

- Završio sam školu za osnovno i srednje obrazovanje "Milan Petrović", smer za grafičara. Na birou čekam posao kao osoba sa invaliditetom. Dva druga i ja smo pokrenuli jutjub kanal. Školu su posećivale mnoge javne ličnosti i tako smo zavoleli medije, fotografisanje i video sadržaje. Sad sami snimamo razne kulturne manifestacije, pa to montiramo i objavljujemo - tečno mi navodi Dejan, dok stvari sada već postaju jasnije.

Zamišljam da je s druge strane žice osoba u invalidskim kolicima. Gutam knedlu i pitam ono što moram:

- Koji invaliditet je u pitanju?

- Imam lakšu mentalnu retardaciju. Sporo mi je išlo učenje u školi, pa su me tako uputili na komisiju. Nemam stepen invalidnosti, ali imam rešenje o kategorizaciji - sasvim lepo objašnjava ovaj mladić.

Pojačava ton i samouvereno dodaje:

- Ja u stvari imam jednu poruku, ako mogu da je kažem.

Slušam ga i u sekundi mi kroz glavu prolaze svi oni roditelji, uključujući nekada i moje vlastite, koji zovu za svoju decu, za bolju ocenu, za posao, za ispravljanje "krivih drina" i isterivanje pravde. Pomalo me je sramota. Odjednom se osećam inferiorno.

Dejan je lakše mentalno retardiran i zove nas sam. Bori se sam, a njegov otac čuje se tek povremeno, kako ga iz pozadine tiho bodri kad "zatrokira".

- Slušam tvoju poruku - kažem mu sada već potpuno zaokupljena njegovom pričom.

- Hoću da apelujem na bolji zakon za osobe sa invaliditetom koje su radno sposobne. Trpimo stalno diskriminaciju i teško dolazimo do posla, a voleli bismo da budemo samostalni. Da jednog dana imamo svoju porodicu - poručuje Dejan na kraju razgovora i poziva nas da vidimo kanal njega i dva drugara, kako bismo stekli uvid u to kako snimaju i montiraju.

Iz ugla nekoga ko dugo radi u medijima, prijatno me je iznenadilo kako su snimci koje su do sad objavili sređeni vrlo profesionalno. Nazvali su se "Studio DAD" - skraćeno od Dejan, Aca i Dimitrije.

Razgovor privodimo kraju. Pitam Dejana za roditelje, a on mi odgovara da je otac u invalidskoj penziji i da mu je ogromna podrška, a da je majka dobila invalidsku penziju nakon što je on lično pisao molbu predsedniku države. I to je uradio sam. Sam - odzvanja mi u glavi kao neka mantra.

- Najviše bih voleo ako bi predsednik Vučić ikako mogao da nas primi. Mene i moja dva druga. Znam da je to verovatno nemoguće, ali deluje mi kao da on ima sluha za osobe sa invaliditetom i da bismo uz njegovu podršku možda nešto uspeli da promenimo - na kraju govori mladi Dejan (26).

Naizgled sasvim običan razgovor uspeo je da me zatekne kako sve druge "senzacije" pre toga nisu. Od svega što mi je rekao, nekako mi se po glavi najduže vrzmala ona njegova rečenica: "... Da jednog dana imamo svoju porodicu.."

Oduševio me je mlad čovek koji ima teškoću, otvoreno o njoj govori i bori se za sebe najbolje što ume.

U talasu lažnih vrednosti koji nas potapa kao cunami, isplivao je jedan biser.

-  Imam priču - kažem urednici kao da najavljujem svetsku ekskluzivu.

Dejan zaslužuje medijski prostor, a ovaj tekst, ako sam bila dovoljno sposobna kao što je on, nekoga će možda privući i da ga angažuje.

Od svih kojima pružamo priliku, dopustimo da nas nekada neko zatekne i iznenadi. Ali pozitivno. I da uzdrma naš crno-beli svet nekim drugim bojama. Onima koje nas podsećaju da zapravo uopšte nije loše biti različit.

(Telegraf.rs)