Pretke nisam osramotio, potomci me se neće stideti: Ratni komandant sa Košara o borbi koja je trajala 67 dana

-  Mi nemamo rezervne položaje,  slogan je graničnog bataljona u bici na Košarama, koja je postala simbol natčovečanske odbrane zemlje. Ratni komandant 53. graničnog bataljona u sastavu Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, pukovnik Duško Šljivančanin, za Internet portal RTS-a govori je o početku i kraju bitke u rejonu karaule Košare, koja je trajala 67 dana, a zvanično se završila na današnji dan pre 23 godine.

Bitka za Košare je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije, na osnovu Kumanovskog sporazuma sa snagama Kfora, povukla sa Košara. Povlačenje je proteklo bez ikakvih incidenata.

Sporazumom iz Kumanova uspostavljena je kopnena i vazdušna zona bezbednosti, koje su se protezale pet, odnosno 25 kilometara u dubinu teritorije centralne Srbije.

Bitka na Košarama, koja je trajala 67 dana, postala je simbol otpora neprijatelju tokom NATO agresije 1999. godine.

Svih 130 oficira, podoficira i vojnika Vojske Jugoslavije koliko ih je u zoru 9. aprila bilo raspoređeno duž 13 kilometara zone karaule Košare bez trunke oklevanja prihvatilo je borbu za odbranu Srbije. U bici na Košarama poginulo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije. Vojska Jugoslavije se sa Košara povukla tek nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Do 14. juna neprijatelj preko Košara nije mogao.

Snage Vojske Jugoslavije u bici na Košarama 1999. godine činili su delovi 125. motorizovane brigade, 53. granični bataljon, vojna policija iz Beogradskog i Kragujevačkog korpusa, delovi 63. padobranske i 72. specijalne brigade i manjim delom dobrovoljci iz zemlje i inostranstva.

Komandant 53. graničnog bataljona u sastavu Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije pukovnik Duško Šljivančanin za Internet portal RTS-a govori o širem aspektu bitke, o najtežim trenucima tokom bitke i objašnjava zbog čega su prva dva dana bila odlučujuća u odbrani jugoslovensko-albanske granice.

Karakteristike duž granice Srbije i Albanije

Surovi planinski teren srpsko-albanske granice postaće poprište bitke koja je nadrasla svoj vojni značaj.

- To je najkraća granica Srbije prema nekoj od susednih država – 115 kilometara, to je najkrvavija granica i na njoj se uvek ginulo i mučki ubijani naši vojnici od njenog nastanka – Boško Žilović, 1953. iz Čajetine, Dejan Radanović 1994. iz Novog Pazara, Mitar Vojinović i mnogi drugi -  podseća Šljivančanin.

Granicu je obezbeđivao 53. granični bataljon sa devet stalnih i tri letnje karaule: karaula Kožnjar u blizini manastira Visoki Dečani, letnja karaula "Boško Žilović", karaula "General Pavle Ilić", letnja karaula Đeravica, karaula Košare (koja je dobila ime po selu u kome se nalazi), karaula Morina, "Mitar Vojinović", karaula Deva, karaula Ćafa Prušit, karaula Goden, karaula "Dejan Radanović" i karaula Liken u podnožju planine Paštrik.

Međutim, ta granica se, kako ističe, više branila nego obezbeđivala.

Osvrnuvši se na događaje koji su prethodili bici, Šljivančanin je ukazao na pobunu u Albaniji. Do pobune je došlo 1997. godine kada su opljačkani magacini sa naoružanjem albanske armije, izneseno je više od 800.000 raznih vrsta naoružanja i milioni metaka i druge municije raznih kalibara.

Prema njegovim rečima, sve karaule koje gravitiraju prema prostoru Kosova i Metohije su spaljene i deo njih postaju baze za ubacivanje naoružanja, opreme i terorista na prostor KiM.

- Nekada najčuvanija u Evropi, pa možda i u svetu, granica Albanije odjednom postaje najnečuvanija granica. U toku 1998. godine dogodilo se oko 130 graničnih incidenata koji su imali akt agresije. To znači da sa jedne teritorije na drugu teritoriju krene naoružana grupa - dodaje Šljivančanin:

- Primera radi, da se to desi u nekom delu Evrope, u roku od 24 sata zasedao bi Savet bezbednosti UN jer se radi o agresiji

Međutim, 1998. godine to se, kako kaže, odigravalo naočigled međunarodnih posmatrača i nijedna međunarodna posmatračka misija nije izvestila nijednu međunarodnu organizaciju.

Na državnoj granici prema Albaniji 1998. godine poginulo je 40 pripadnika Vojske Jugoslavije.

Kako je počela bitka

Bitka u rejonu Košara počela je još 1997. godine, intenzivirala se 1998. a kulminirala 9. aprila 1999. i trajala do 14. juna. Bitka u širem rejonu karaula Košare, Morina, Đeravica i "Mitar Vojinović" predstavlja drugu fazu NATO agresije na našu zemlju.

Počela je snažnim udarom iz vazduha i sa distance po svim objektima infrastrukture koji sa prostora centralne Srbije izvode na prostor KiM uz elektronsko ometanje svih veza.

Cilj je, kaže Šljivančanin, bio da se izvrši tzv. izolacija bojišta, opkoli i uništi Prištinski korpus, porazi i ponizi Vojska Jugoslavije.

Šljivančanin navodi da je na državnoj granici napad počeo demonstrativnim dejstvima prema karauli Morina, a glavni napad u ranim jutarnjim časovima, na Veliki petak, počeo je na rejon Košare.

- Napad su izvele regrupisane snage armije Albanije i teroristi OVK, opremani i obučavani od strane zapadnih zemalja, pre svega SAD i Nemačke - rekao je Šljivančanin:

- Naše snage su bile dosta razvučene jer su pre toga bile angažovane u ugušenju oružane pobune, tako da se na državnoj granici našao samo granični bataljon sastavljen od vojnika na redovnom služenju vojnog roka.

Pripadnici 53. graničnog bataljona su, kako navodi Šljivančanin, primili taj prvi udar, "agresoru naneli gubitke, zaustavili ga na državnoj granici i omogućili dovođenje snaga iz dubine radi odbrane državne teritorije". Najteži dan za pripadnike 53. graničnog bataljona je 11. april, kada je poginulo 11 vojnika graničara.

Prema njegovim rečima, najteži dani su bili oni najsvetiji – Vaskrs, Đurđevdan.

U međuvremenu, u borbu je uključen 2. bataljon herojske 125. motorizovane brigade, delovi 63. padobranske brigade i 72. specijalne brigade.

Ko prvi stiže u pomoć graničarima

Prvi u pomoć graničarima pritekli su pripadnici 5. bataljona vojne policije i vod BOV-a iz 52. ARB PVO. Nakon nekoliko dana intenzivnih borbi uspostavljen je front i stabilizovana odbrana na državnoj granici.

- Agresor je bezuspešno pokušavao da probije odbranu i u tome nije uspeo do kraja rata - navodi dalje pukovnik.

Ispostaviće se da su prva dva dana bila odlučujuća u odbrani državne granice.

Kada agresor nije prošao u širem rejonu karaule Košare napadno dejstvo je preusmereno na rejon 55. graničnog bataljona iz Prizrena u rejonu planine Paštrik. Za bitku na Paštriku je karakteristično da je NATO na položaje 549. herojske motorizovane brigade i 55. graničnog bataljona upotrebio strategijsku avijaciju.

Pre potpisivanja Kumanovskog sporazuma nijedan strani vojnik nije kročio na tle SRJ, a na prostoru KiM je bila ugušena oružana pobuna i uspostavljena potpuna kontrola teritorije.

Šta se nikad ne zaboravlja

Pukovniku Šljivančaninu je najteži dan bio 30. septembar 1998. kada je mučki ubijeno pet vojnika i jedan podoficir u rejonu karaula Košare i Morina. Još jednom je ponovio da je 11. april bio težak dan, kada je poginulo jedanaest vojnika. Dodaje da je 14. aprila poginuo potporučnik Predrag Leovac, najbolji među njima.

- Zatim tu je i 14. jun kada sam u blizini manastira Visoki Dečani formirao kolonu i krenuo prema centralnoj Srbiji - kaže Šljivančanin.

Po dolasku u Brus, 53. granični bataljon se po prvi put u svojoj istoriji postrojio jer se takva jedinica zbog specifičnosti zadataka nikada ne postrojava.

Krajem februara 2000. godine bataljon je rasformiran i otišao u istoriju.

- Pretke nisam osramotio, potomci me se neće stideti - zaključio je pukovnik Šljivančanin.

(Telegraf.rs)