"Kad sediš 27 godina u istoj sobi...": Bojan i Verica kao odrasli pošli u školu, on u kolicima, ona sa sela

Bojan Milanović uskoro puni 31 godinu. Pre samo dve godine završio je osnovnu školu. Verica Alimpijević ima 40. Na Vidovdan polaže malu maturu. Oboje žive u Jagodini, a spaja ih i jedna životna nepravda. Nijedno od njih dvoje nije završilo osnovno obrazovanje. Ili barem ne "u pravo vreme".

Njihovo pravo vreme došlo je godinama kasnije. Verica je već davno postala majka; zaposlena je, za sobom ima i bračno iskustvo. Ima i dve ćerke, petakinju i osmakinju, sa kojom je uhvatila korak. Ove godine, ona i njeno starije dete istovremeno će završiti osmi razred.

Preporučujemo

Bojan je, sa druge strane, tek počeo da se osamostaljuje. On je rođen sa teškim oboljenjem. Rekli su mu da pogađa jednog u hiljadu. Ne može da hoda niti da se sam hrani. U 27. godini dobio je elektromotorna kolica.

- Kada sam njih dobio, počeo sam da živim - kaže u razgovoru za Telegraf.rs dodajući šta je potom usledilo: - Tako sam i upisao školu.

Šta ih povezuje?

Program za funkcionalno obrazovanje odraslih u Osnovnoj školi "Radoje Domanović" u Paraćinu spaja priče naših sagovornika. Oboje iz nje nose iskustva, kažu, vredna hvale. Jedno je "počelo da živi", drugo da popunjava praznine koje je život ostavio.

Veričina priča počela je u selu Lomnica kod Despotovca. U toj opštini je završila prva četiri razreda, a roditelji su doneli odluku da ne nastavi školovanje.

- Žensko dete ne mora da se školuje, biće domaćica. I tako te priče, stereotipi. U mom selu još uvek postoje dve, tri porodice koje ne školuju žensku decu: - kaže nam dodajući da je u Paraćinu upisala treći i četvrti ciklus osnovnoškolskog obrazovanja.

Reč je o školi koja se završava za tri godine, kroz tri ciklusa. Prvi ciklus obuhvata od prvog do četvrtog razreda, naredni ciklus peti i šesti, a treći, poslednji, obuhvata gradivo sedmog i osmog. Časovi traju od 17.30 i 20.30, zbog čega je Bojan naziva večernjom školom. Školska godina traje od oktobra do maja. Pohađaju je stariji od 15 godina. Gornje granice nema.

Iako nam je andragoški asistent u toj školi, Milena Ivković, osoba koja dočeka polaznike i koji je, mada ponekad stariji od nje, često zovu: "Učiteljice!", rekla da većinu odraslih osnovaca u tom kraju čini romska populacija, i Bojan i Verica su srpske nacionalnosti. I iako nam je Milena već govorila o paleti razloga koji dovode do prekida onsnovnog školovanja ili uopšte neupisivanja u školu, bilo je za nevericu slušati njihove priče.

Šta ih razlikuje?

Naš sagovornik je rođen u Preševu. Deo života proveo je u Ćupriji, sve do preseljenja u Jagodinu. Loše zdravlje koštalo ga je ne samo redovnog školovanja, već i svega onoga što školovanje nosi - druženja i zaljubljivanja.

- Kad sedite 27 godina u jednoj prostoriji i izlazite samo uz nečiju pomoć, a posle počnete sve sami... Život mi se promenio za 360 stepeni. Počeo sam da se družim, da upoznajem ljude, da se osamostaljujem: - kaže dodajući da nije stidljiv: - Više volim da pričam nego da ćutim.

Voleo bi, kaže,da bude radijski voditelj. Sada je angažovan na svom prvom poslu. Školovao se da bi se zaposlio i da bi kroz pet godina stekao pravo na invalidsku penziju. Posao je čekao skoro dve godine, a i sada je zaposlen na određeno.

- Radim trenutno u jednom udruženju preko javnih radova, na četiri meseca. To je za početak. Tražim posao, znate kako je... Nije lako ni zdravoj osobi, a kamoli osobi u kolicima da nađe posao za stalno - objašnjava.

Iako je u školu krenuo i bez ona četiri razreda koliko je Verica imala, nije se upisao bez ikakvih znanja. Umeo je da čita i piše. Deda ga je učio kada je bio mali.

- Lepo su me dočekali. Prve godine sam bio sam, nisam imao društvo odavde. Pošto sam stizao sat vremena ranije, kuvali su mi kafu, čaj... Imam samo reči hvale - kaže nam dodajući da je redovno pohađao nastavu.

I domaćica i radnica

Verica je uprkos "domaćičkom predodređenju" zaposlena u jednoj firmi. Radi kao nekvalifikovani pomoćni radnik. Ipak, tokom šestogodišnjeg iskustva dobila je stručnu obuku.

- Došla sam do toga da mogu da budem kao neki polukvlifikovani električar. Sviđa mi se taj posao, interesantan je, zahteva da se uči. Svaki dan dođe nešto novo, nije neka rutina. I onda bih možda, kada bih otišla u srednju, uzela baš to, elektrotehniku - objašnjava da su izbori tek pred njom, te da bi u nastavku školovanja dobila materijal za učenje od kuće, prijavljivala i polagala ispite.

Na Vidovdan polaže završni ispit i spremna je da ga položi. Kao dete tokom prve četiri godine školovanja, bila je vrlo dobra. Sada je odlikaš.

- Mora da se uči. Nije baš da odeš tamo, samo sediš i posmatraš. Mi smo imali zadatke iz matematike, srpskog, engleskog, geografije, istorije, biologije, fizike... Sve je bilo uključeno. Onda mora da se uči - ponavlja da je ozbiljno shvatila obavezu.

Dodaje da su joj časovi engleskog i matematike omiljeni. Tu ima čiste petice.

Ćerka koja sada završava osnovnu školu planira da upiše ekonomiju. Verica ipak nije sigurna da će istovremeno biti srednjoškolke.

- Ja bih da idem dalje, ali videću. Možda neću moći finansijski da izdržim - kaže ističući da je protekle dve godine radila svaki dan prvu smenu, a uveče putovala 40 minuta do Paraćina.

Školu je tražila sama. Sama ju je i upisala.

- Na upis sam otišla sa svojim kumom, jer njegov sin je išao u tu školu. Išla sam samo da mi pokaže gde je. Paraćin u tom trenutku nisam poznavala - govori uz napomenu da je to bio najpametniji izbor: - Raspitivala sam se. U međuvremenu se Ćuprija ugasila. Onda sam preko intereta tražila škole u kojima je to i dalje aktivno. Meni je Paraćin bio najbliži.

"Šta će ti to u 40 godina?"

Firma je nije uslovila svedočanstvom, ali je to uradila za sebe.

- Osećala sam se nedovršeno. Mnogo mi je škola falila kroz život. Znanje mi nije falilo, imala sam dosta radnog iskustva, ali su me ljudi gledali drugačije. Kad neko kaže da ima četiri razreda, oni ga gledaju kao da je već nepismen.

Neki su mi sad rekli super, odlično, neki su rekli: 'Šta će ti to u 40 godina?' Meni treba. Tuđe mišljenje mi nije bitno. Ja hoću to za sebe. Sutra da i moja deca mogu da kažu: 'Naša majka je završila školu' - govori sve šta joj je na duši.

U šali kaže i da se ćerkama više svideo njen program nego njihov.

- Bilo im je čudno što ja dam dve godine za jednu. A one moraju godinu za godinom.

Žena u 21. veku, sa tek 40 godina nije dobila priliku da ostvari pravo na obrazovanje kao devojčica. Do danas bi možda bila doktor nauka, izumitelj, preduzetnik. Umesto toga je nekvalifikovana radnica koja je u ulozi majke prolazila razrede o kojima nema svedočanstvo.

- Kroz njihovo školovanje dosta toga sam naučila. Ja živim sama sa njima. U međuvremenu sam se razvela, i onda je sve prošlo i kroz moje ruke. Ostalo je znanje i od njih i kroz život. Promenila sam dva, tri radna mesta. Svuda se ponešto nauči - kaže dodajući da dečiji domaći nije ostajao neurađen: - Uspevale smo. Udžbenik je uvek tu. Bitno je bilo samo da se dobro pročita i da se razume.

Kaže da je i u školi za odrasle bilo timskog rada.

- Ukoliko nekom nešto nije jasno, pitamo jedni druge - ističe uz napomenu da su joj posebno draga nova poznanstva: - Ja sam ostala u kontaktu i sa drugovima i drugaricama iz prethodne škole, ali volim da upoznajem ljude i da sklapam prijateljstva. U kontaktu smo, preko Fejsa, telefonom, sretnemo se.

(Telegraf.rs)