Bojana sa 12 dobila rak, sad ima porodicu i srećna je: "Oko mi je ispalo iz glave, rekli su da neću preživeti"

Bojana je rođena '96. godine na Kosovu u Dečanima. Sa nepune tri godine porodica se preselila u Crnu Goru. Danas živi u Podgorici sa suprugom Markom i dvoipogodišnjom ćerkicom Leonom. Krajem maja napunila je 26 godina, a za njom kao da je jedan dvostruko duži, možda tuđi život.

Kada je bila peti razred, sa još uvek 11 godina, kući se vratila oteklog oka. U školi se poveo prvi razgovor na tu temu.

- Bojana, gde si se sad to udarila? Oko ti je malo nateklo - pitala ju je nastavnica matematike.

Objašnjava da je bila nestašno dete, "puno anegdota".

- Nisam, nastavnice. Ne znam šta se dešava.

- Hoćeš da odeš kući da ti vide to roditelji?

- Ne moram, stvarno ne osećam nikakav bol.

Kada su se časovi završili, razgovor se nastavio, na kućnoj adresi.

- Gde si sad udarila? Sa kim si se pobila? Šta nas je snašlo od tebe - prepala se majka.

- Ja kažem: 'Nisam stvarno ni sa kim' - objašnjava naša sagovornica šta je prethodilo zlom času kada je saznala za bolest.

Već u povratku iz škole počela je da gubi vid. Kod kuće je tražila da se uključe svetla. Roditelji su se zabrinuli i odveli je lekaru. Nalazi nisu bili dobri, ali se nije znalo ni šta je.

Pamti nateklo oko i opisuje ga u svojoj šaci.

- Skroz je ispalo. Bukvalno sam ga u ruku držala - kaže i dalje ostavljajući prostora mašti zaprepašćenog slušaoca: - Toliko je bilo nateklo u roku od 24 sata da su doktori bili u šoku. Taj otok je bio znak da nešto nije u redu. Da se to nije desilo, sigurno ne bih bila tu gde jesam.

Detinjstvo provela na lečenju u Beogradu

Kada smo utvrdili da su joj oba oka u glavi, da vidi i na levo, da je tada bilo iskolačeno, ne i sasvim ispalo, Bojana nas je vratila u te kritične godine kada je spoznala koliko odrastanje može biti teško. Iako sa vedrinom u glasu, jasno odajući da je reč o jednoj energičnoj mladoj ženi, u razgovoru za Telegraf.rs rekla je kako je u tim godinama spoznala i da neka deca uopšte ne odrastu.

- Svakodnevno se u Institutu dešavalo da neko dete umre. Čekala sam kad ću ja biti na redu - priseća se lečenja.

Više od dve godine provela je u Beogradu. Za to vreme jednom je došla kući. Nije, objašnjava, imala kosu ni trepavice i nije želela da je porodica vidi. Kod kuće su ostale četiri starije sestre, mlađi brat, otac, baba i deda. Samo je otac radio i samo je on povremeno mogao da joj dođe u posetu. Majku je povela sa sobom.

- Nije bilo Vibera ni društvenih mreža, postojao je samo Skajp. A moji ga nisu imali - kaže sećajući se teškog perioda od proleća 2008.

Najpre je dobila uput za Tiršovu. Tu je biopsijom otkriveno da je tumor u oku, da se širi ka mozgu. Deo tumora je izvađen kroz nos, prilikom te biopsije, i vid devojčice se vratio. Preostali deo je napravio višegodišnju muku. Lekari su, objašnjava nam Bojana, predložili da se hemioterapijom smanji, a da mu se završni udarac zada zračenjem, bez operacije.

- Primila sam sedam hemioterapija po sedam dana, četiri dana u venu, tri dana u tableti - rekla nam je dodajući da je zračenje trajalo godinu: - Mislim da sam primila 30-ak zračnih jedinica. Teško sam to podnela, zato se odužilo. Deca od prejakih terapija izgube kosu, trepavice, telo se deformiše, padne imunitet... Ja sam sa 30 kilograma spala na deset. Iskomplikovalo se, dobila sam krvarenje na pluća, pa mi se upalila plućna maramica, ostala sam invalid neko vreme, učila sam ponovo da hodam... Nisam mogla danima da jedem. I ako bih jela, to je bila jedna vrsta hrane. Nakon mesec, dva, to se zgadi i onda dete više ne može ni to. Dobila sam afte koje nisu dozvoljavale da gutam.

Pobrajajući sve šokantnije posledice lečenja i isrpljujuću borbu za život, ističe da je dvaput učila da hoda.

- Deca koja se leče od kancera redovno vade koštanu srž putem lumbalne punkcije. Ako se pomerite, moguće je da doktor potrefi pršljen. Ja sam se pomerila i od tada su mi se oduzele noge. Bila sam invalid dva, tri meseca. Nisam ustajala iz kreveta, učila sam da hodam. Puzala, to je za mene sve bilo jako bolno - objašnjava.

Crne slutnje i bele laži

Kaže nam i da joj roditelji najpre nisu saopštili da je bolesna.

- Rekli su da moram da se ošišam zato što je bolnica jako prljava. Meni je to bilo čudno. Bolnica je bila prečista, osoblje preljubazno, doktori su tu bili svakog momenta, kao da je njihovo dete u pitanju - priča navodeći da im je "uhvatila" grešku.

Dalje prepričava i da je umela da iznenadi lekare. Postavljala im je pitanja "kao velika".

- Ne može majka da mi kaže šta da radim ako sama ne odlučim da treba da se borim. Šokiralo ih je da jedno dete sa 12 godina zna šta pita - kaže dodajući da je zračenje zaustavilo napredovanje tumora, ali da ga i danas nosi u sebi.

Ide na redovne kontrole, vraćajući se na Institut za majku i dete. Iako se danas vodi kao osoba koja se izlečila od raka, zna za jedno "ali".

- Savetovali su da se "zapeče". To znači da ja jedan deo tumora i dalje imam. On je kao "zamrznut" i ne može da se pomera. Jedino prilikom nekog većeg udara. Tada bi valjda ponovo krenule hemioterapije... Ali to ne znam. Koliko je već prošlo, skoro 14 godina, a nije se desilo - kaže nam ističući da je sazrela pre vršnjaka.

Naučila je da ceni život, da ceni roditelje. Zato nije časila časa kada joj je život pokazao svoju lepšu stranu. Udala se mlada, ubrzo ostala u drugom stanju, a sa 26 godina vreme upravlja prema popodnevnoj dremci svoje mezimice.

Uživala u trudnoći, rodila zdravo dete

- 'Bojana, gde si krenula? Imaš još dve sestre ispred sebe. Stani, sramota je to u Crnoj Gori da se udaš pre njih' - rekao joj je otac.

- Desila se ta ljubav i osećam da mi je bog poslao pravu osobu, možda zbog svega što sam prošla. Mislim da je to to - rekla je ona njemu.

- Dobro, sine. Kako ti kažeš, neka ti je sreća, ali mislim da si mlada.

- I stvarno je tako bilo - kaže nam sagovornica prepričavajući razgovor od pre četiri godine.

Udala se sa 21 godinom, sa punih 22 rodila Leonu. U maju je napunila 26, a ćerka će u avgustu napuniti tri. Pred sklapanje braka pokrenule su se neke davnašnje teme.

- Kada sam počela sa zračenjem, doktorka je rekla majci da postoji neki rizik, da moramo da potpišemo. Meni je majka rekla da je taj rizik mogući gubitak vida nakon nekoliko godina. Pred udaju sam tražila da mi kaže da li je to cela istina. Ne bih volela da ulazim u brak znajući da ne mogu da rodim. Koliko god da se neko voli, porodica i dete su sve ono što to upotpunjava.

Drugi su me osudili, da ne mogu da imam dete, da će biti bolesno kao ja, da se to genetski prenosi...

- Pa, prenosi li se? Imate li genetsko oboljenje?

- Nemam - kaže.

Bila je kod lekara da dokaže da može da postane majka. Sada bi više volela da taj potez nije povukla.

- Načinila sam pogrešan korak. Ponizila sam sebe. Nisam čvrsto iznela stav do kraja. Posle pet dana braka sam ostala u drugom stanju. Radila sam prenatalni test, da bi mi savest bila mirna. Saznala sam da je sve u redu, da nosim devojčicu. Trudnoću sam podnela nikad bolje, nešto što mi je najlepše palo.

Uživala sam svaki dan. Jedino što sam morala na carski. Beba je bila prekrupna, a ja sam presitna. Koliko god da sam želela prirodan porođaj, nije bilo preporučljivo - kaže dodajući da je rodila zdravo dete: - Sa bebom je bilo sve u redu. Kada sam postala majka shvatila sam koliko je vredelo da se borim svih tih godina za jedno malo čudo.

MladiCa

I sama je nekad ranije bila čudo, medicinsko. Lekari joj, kaže, nisu dali ni jedan posto šanse da preživi. Danas se sa njom šale da je dobila pogrešnu dijagnozu.

- Interesuje me da ti nisu dali pogrešnu dijagnozu. Ili si ti neko ludo dijete koje je spaseno, medicinski fenomen - kroz smeh prenosi kako teku kontrole.

Vanredno je završila peti, šesti i sedmi razred. U osmi je išla redovno sa svojom generacijom. Završila je višu školu za restoratera.

- Kao menadžer u ugostiteljstvu - približava nam svoje obrazovanje, dodajući da ne radi u struci: - Imam svoju onaljn stranicu za prodaju dečije garderobe.

Aktivna je u Udruženju roditelja dece iz Crne Gore obolele od dečijeg kancera "Feniks".

- Ja sam njihova mladica. To znači da smo mladi, u detinjstvu lečeni, a "ca" je dijagnoza raka (cancer).

(Telegraf.rs)