Ovo je Negoslava čiju je fotografiju Srbije predsednik objavio kao najlepšu: Kude je toj Zaplanje?

Foto: privatna arhiva

Među stotinama fotografija koje su pristigle na foto konkurs "Naša najlepša Srbija" ove nedelje je pobedila fotografija zaplanjskog sela Donji Prisjan, zaseoka Livađe Negoslave Stanojević, književnice i novinarke u penziji.

Preporučujemo

Kako nam je ispričala, fotografija joj nije čak ni hobi, ali svejedno, za nju ima više nego dovoljno snisla.

- Fotografija je nastala sasvim slučajno, pre dve godine, u koroni. To je izlaz iz dvorišta moje vikendice. Napravila sam kolače i krenula kod tetke, koja živi 100 metara dalje, da joj odnesem. Bila sam oduševljena ovom panoramom. Ispala je mnogo lepša na fotografijama - kaže Negoslava i dodaje da ne zna mnogo o fotografijama, a mi bismo dodali, kakav bi tek umetnik bila da se "razume".

Kako kaže, toliko poziva od ljudi dobija i svi se raspituju i hoće da urame fotografiju. Oni malo neverniji zovu i pitaju je je l' ona ta Negoslava.

Ovo je sad i odlična reklama za Zaplanje, smatra Negoslava, sad će preko fotografija da postane popularno, ako nije do sad preko Negicinih priča na zaplanjskom dijalektu.

"Kude je toj Zaplanje?", pitaće se.

Negoslava kaže da joj je drago da će da se širi priča o Zaplanju, u kom, kaže, ima veoma zanimljivih predela, koje tek sada ljudi otkrivaju.

- Srce mi je puno. Sve više se širi priča o našem jugu preko mnogih pozitivnih stvari. Mi južnjaci kao da vaskrsavamo, a ne da samo budemo prikazivani u domaćim serijama kao zatucani i neuki.

Kako kaže, nije do skoro znala da je svaki dijalekt književni na području na kom se govori.

Priča baba Grozde iz knjige na zaplanjskom dijalektu, "Blag reč"

Ja odovde kude sam se zdala nesam ni imala kude. U ovoj eli onoj selo, dve-tri sela pobliže eli podaljške, isto ti se vata. Sas drugi ljudi se nesmo mlogo mešali, u ovija naš pus kraj nikuj mlogo neje ni doodil, sve što se rabotilo, rabotilo se među sebe.

Snau su, ako ju nesu našli u njino selo, tražili u prvo eli drugo. Dip koji se b’š neje mogal poblizu oženi, tražili su mu nevestu iz podalečka sela.

„Daj me majke na doleko, da se bolje valim“ – vikaše moj deda kad bi se neko iz podaljško selo udalo u našo. Neje toj bilo kako sag, nešto se desilo čak u aleksinačko, već svude svi sve znaju od toj. Što podalek otideš da tražiš snau, pomanje ce znaje od onoj što oće pobašiš, a takoj isto i što se podaleko odadeš, manjške ce ti se tebe prikazuje kva se bila eli iz kakvu si kuću.

U varoš su samo, spram potrebe, postari išli. Pomladi, samo ako se mora ide kude doktura. I koji su se školuvali.

Pa takoj, ako sam podoleko od mojo selo kroknula samo u dve-tri sela na sobori i na litije, eli, da prepostavimo, u svatovi, u poođani, na ispraćaji i na slave u rodnine, ja kako čujem da pominjaju neko mesto, ja zamislim da sam pošla baš tam. Znala sam da izmislim i kuće i okolo kuće i ljudi i žene i decu i… sve sam znala da zamislim i posle sam veruvala da sam izistinski tam bila.

Zamišljala sam takoj i sve drugo koje nesam imala, čim bi videla eli čula da toj ima. Novo sukno eli patike, češalj samo moj da je, a ne na svi po kuću, ogledalce za u moju sobu. Platno da si navezem košulju samo za spanje i jednu soborsku. Cicanu anjinu sas malečki karneri na rukav i okol gušu. Jorgan sas brokatnu svilu.

Poposle, kad mlogo vreme projde i kad sam si sama mogla kupim sve toj što sam samo zamislela i željuvala d-imam, neje mi ič bilo tolko blago, kako mi beše blago dokle sam ga sanjala. Da li mi za vreme onaj moja želja izvetrela, eli sam se na želju namiluvala pa mi sve ramno, ne znam, al znam da bi i sag volela kad bi se onoj vreme povrnulo. Pa ako ništa nemam i ako ću samo sanjam da ću nekad i ja da ga imam.

(Telegraf.rs)