Nikako da se rastanem s tobom, nikad zbogom: Marko stradao u Americi pa su otkrivene njegove neverovatne pesme

Prelep osmeh i pogled pun topline. Ova neverovatna harizma isijava iz svake fotografije sa koje se smeši Marko Bošković. Imao je samo 27 godina kada je, u najboljim danima njegovog života, pijani vozač u Americi ušao u suprotnu traku i udario ga.

Marko je nakon nesreće bio svestan, dozivao je druga i njegovu devojku koji su bili sa njim u kolima. Ali, niko nije odgovarao. Izašao je iz auta i onda pao u nesvest. Više se nikada nije probudio. San, koji tek što je počeo da živi, prekinut je u sekundi. Zauvek.

Preporučujemo

A tek što je osnovao firmu za transport u Americi i kupio tri kamiona. Posao je dobro išao. Markova najveća želja je bila da se jednog dana vrati u rodno Belo polje kod Obrenovca, otkupi sva imanja Boškovića i sjedini ih, a sebi kupi konja crnog kao noć.

Tri godine kasnije njegova porodica, roditelji i dve sestre, Ivana i Mirjana, smogli su snage da Obrenovcu koji je Marka obožavao, ali i celoj Srbiji, predstave ono o čemu je malo ko znao. Markove pesme. Njegove stihove, pisane na papiru, na posvetama poklonjenih knjiga, u raznim sveskama, folderima starih računara i telefona, pažljivo su skupljali i zbrajali.

Ali nisu imali snage da ih odmah objave.

- Proces prikupljanja je bio jako težak i nikako nismo bili spremni za to. Tek na nagovor mlađe sestre, koja je jednu noć sanjala nešto, uspeli su da nas ubede da je vreme da objavimo Markove pesme. Mi smo znali za njegov talenat, ali za većinu drugih ljudi to je bilo baš veliko iznenađenje - priča za Telegraf Markova sestra Ivana.

Knjiga se zove "Okrajak vremena", recenzent je Markova profesorka srpskog Darinka Bjelica, a izdavač biblioteka "Vlada Aksentijević" na čijem je čelu porodični prijatelj Boškovića Vukašin Ljuština.

Profesorka Darinka razneži se na sam pomen Markovog imena. Ona je njegov talenat za pisanje podržavala još dok je bio mali školarac. Posebno ju je potresla simbolika Markovih stihova i to što, kaže ona, kao da je znao da neće dugo živeti.

- Kroz stihove se čini kao da je osećao da neće biti dugovek. Njegova poezija je posebna. U vreme, kada mi je prvi put dao da je čitam, bila sam zatečena. Rekla sam mu: "Marko, sine, pa ti si otrčao 20 godina unapred" - priča nam profesorka Darinka.

Marko je, seća se, bio vrlo radoznao dečak, blag, uvek nasmejan, jedinstven po dobroti.

- Taj njegov osmeh je sve rešavao. I kad se naljuti na nekoga, njega bi to odmah prošlo. Ova knjiga je njegov spomenik - poručuje profesorka.

I kad nas više ne bude, Markovi stihovi će živeti, dodaje direktor biblioteke Vukašin Ljuština.

- Obrenovac je jako potresla vest o Markovoj smrti. O njemu se ovde i dan danas priča. Ponosan sam što je biblioteka stala iza izdanja Markove knjige i što su sve te njegove reči koje su bile zapisane po sveskama, papirima i mobilnim telefonima, sada sačuvane zauvek, na jednom mestu - kaže Ljuština.

Pesme su, priča nam, raznog karaktera, od ljubavnih do patriotskih. A iz svih njih isijava duh nežnog momka koji je voleo život i bio svestan njegove prolaznosti.

- Za mene će on zauvek ostati nasmejani dečak - na kraju nam kaže Ljuština, inače prijatelj porodice Bošković.

I zaista, kada pročitate Markove pesme, u njima prepoznate čitavu paletu emocija koju je ovaj prelepi momak čuvao u svom srcu. A u nekim stihovima kao da se oprašta i šalje poruku za sve nas:

"Evo krećem. Odmah sad. Pozdrav!

Svima što me znaju prenesi - Zdravo!

Ako me se bar nekad setiš,

pomisliš da li sam zdrav,

da li mi je i tamo nebo plavo,

da li se plašim Lestrigonaca,

ili bežim od kiklopa,

da li mi je lice žedno sunca,

pomisli samo i biće dosta

da ti se ugnezdim u zagrljaju.

Odoh!

Nikako da se rastanem s tobom.

Još jednom - Zdravo!

Nikada zbogom."

Marko je bio vukovac, fudbaler, odličan student, sin uzdanica, brat dve sestre, omiljen prijatelj. A danas je i posthumni pesnik.

Zato i, kako je sam pisao, ne treba da mu kažemo zbogom, već da uživamo u onome što nam je svima ostavio za večnost, gde njegov osmeh više niko ne može da ukrade.

(Telegraf.rs)