Mila ulila nadu mamama iz bolničkih soba: Dvaput pokušala samoubistvo, a sinoć sa sinom otišla na apsolventsko

Dvadesetpetogodišnja Mila iz Bečeja, koja je putem Fejsbuka tražila neku mamu bez nade - da je podrži i posavetuje, danas nam je otvorila srce. Sinoć je zaista otišla na svoje apsolventsko veče, a buduću socijalnu radnicu (i mladu mamu) omela je tipično ženska okolnost da ispuni jednu bitnu zamisao.

Naime, u objavi je najpre pitala za to da li su posete na odeljenju Dečije bolnice u Novom Sadu dozvoljene, te da li u sobi za majke pratilje, na četvrtom spratu zgrade, gde je odeljenje intenzivne nege, možda sedi neka Jovana, Ana, Sara, Milica... u očaju se moleći za ozdravljenje svog deteta. Jednoj takvoj - Mariji, Neveni, Žaklini, Teodori - želela je da poruči bitnu stvar: nisi sama.

Preporučujemo

To je ono što je upravo njoj, u odsudnom času, pre oko dve godine, prošlo kroz glavu kada je pokušala samoubistvo. Našla se na terasi zgrade, ali nije načinila korak preko. Telefon je zazvonio i na displeju je pisalo: "Mila, kako ste?" Poruku je poslala profesorka, i ne znajući da joj je sačuvala glavu, uverivši našu sagovornicu Milu da "neko to od gore vidi sve" i da još nije kucnuo njen čas.

Sada je, na sebi važan dan u kome je održano njeno apsolventsko veče, želela da učini nešto dobro za drugog. Objavila je da će se pojaviti pred zgradom bolnice noseći transparent za neku očajnu majku, kako bi joj odagnala teške misli. Ipak, jedno veliko "nisi sama", ostalo je za neki drugi put. Šminka ju je, kaže, omela da učini šta je naumila.

- Odužilo se šminkanje za apsolventsko veče - rekla je, vraćajući se na one tipično ženske razloge sa početka teksta.

Dakle, jedan defile solidarnosti pred bolnicom je odložen, ali je poruka očito stigla.

- Javljale su se majke koje su izgubile svoju decu na toj istoj intenzivnoj nezi i usput me pitale kako sam to uspela da preguram, žele da razgovaraju. Počastvovana sam. Ne poznaju me, a otvorile su se. Imaju potrebu da to podele sa mnom. Razmenila sam kontakt sa jednom majkom koja je izgubila sina. Treba da se vidimo. Rekla mi je da ima suicidne misli, da ne zna kako da se izbori sa tim. Misli da bi joj razgovor sa mnom dobro došao - kazala je u razgovoru za Telegraf.rs, dodajući da su se javile i žene koje su pokušale samoubistvo.

Ona na koju je najpre pomislila rekla joj je da je izgubila sina kada je dečak imao 2 godine i 20 dana, da je bio teško bolestan i možda pogrešno lečen, da oseća bes i krivicu, te da ja molila boga da je uzme. Ona ju je pitala kako je uspela da nastavi.

"Kada je nož udario o pločice, shvatila sam da je vrag odneo šalu"

Jedna kafa je zakazana, a deo odgovora dala je u razgovoru sa nama.

O smrti sina Dušana rekla je da je njen zdrav dečak sa mesec i po dana udahnuo mleko, te da je hrana otišla u pluća umesto u stomak. Da je od 12. aprila do 28. jula trajala borba, ali da je preminuo. Kada je bio u bolnici prvi put je pomislila da se ubije.

- To je bila samo namera, primakla sam se i ništa nisam preduzela, ali kada je preminuo tog 28. jula dan nakon toga i dan posle sahrane bili su mi vrlo kritični. Drugi put sam pokušala samoubistvo. Ovoga puta stvarno pokušala u smislu da sam uzela nož i primakla ga vratu. Muž je dotrčao i to video. Nož je pao i čuo se zvuk udarca o pločice. Taj zvuk me je trgao i pomislila sam da je đavo odneo šalu - kaže opisujući drugi put kada je umalo digla ruku na sebe.

Objašnjava da je znala da prepozna da je poslednji čas da potraži pomoć. Bila je, učenica srednje škole "Milan Petrović", ističe - po redovnom programu, i već tu je upoznala koliko neko može biti loše i kako treba da se leči.

- Znala sam koliko raznih stanja i bolesti ima. Bila sam upoznata i sa značajem mentalnog zdravlja i sa psihologom, vrstama pomoći. To je škola za decu sa poteškoćama u razvoju, sa fizičkim invaliditetom, ili za zdravu decu koja su tu došla jer se nisu adaptirala, npr. diskriminisana po nacionalnoj pripadnosti - opisuje Mila, inače osoba koja boluje od cerebralne paralize.

Dodaje da je sa tim znanjem u gorkom času shvatila da ju je bol izobličio, da je postala neko drugi.

- Ovo nije bilo nešto što ja radim niti čemu sam sklona. Nije bilo govora da ja nekada dignem ruku na sebe, ali to više nisam bila ja - navodi.

Terapeut izgovorio rečenicu koja ju je osvestila

Dodaje da je krenula na psihoterapiju, te da ni za to nije imala novca. Suprug njene prijateljice učinio joj je uslugu. Tu se vratila sebi. Prvih nekoliko seansi prošle su bez rezultata, a onda joj je postavio jedno pitanje: "Da li bi Dušan želeo da nastaviš dalje?"

- Trgnula sam se: 'Šta si rekao?' Kada je ponovio, to je probilo sve barijere u mojoj glavi. Pustila sam čoveka da mi priđe - kaže navodeći da je oporavak tada krenuo.

Setila se i dana u bolnici gde je čekajući vesti o oporavku sina radom skretala misli. Spremala je ispite, polagala kolokvijume onlajn, pisala seminarske radove. Profesori su joj, kaže, izlazili u susret.

Jedan joj je ispit posebno teško pao. Trebalo je da ga polaže u danu Dušanove smrti. Onda je krenulo odlaganje.

- Pri svakom okretanju stranica kasnije su mi se ređale slike kad sam saznala da je preminuo. Vezala sam ga za traumu - kazala nam je dodajući da je kasnije dobila sedmicu, koja joj je bila velika kao desetka, samo kad je smogla snage da izađe na polaganje.

Sa suprugom Radoslavom, koga svi znaju po nadimku Vuk, pre devet meseci dobila je Vukana. Sina je povela na apsolvetsko veče. Na pitanje kako se provela, progovara mama u njoj.

- Svi su se izigrali s njim i izljubili ga.

(Telegraf.rs)