Kako dođe do toga da majka sa detetom skoči sa sprata? Mama Milica se bori: Depresija donosi neizdrživu patnju

Kada je Srbiju nedavno potresla stravična tragedija u kojoj je majka (40) skočila sa trećeg sprata zgrade sa sinom (7) u naručju, ljudi su se podelili u dva tabora. Prvi, većinski, činili su oni koji su osudili majku, već joj određujući smrtnu kaznu. U drugom su bili oni koji su, iz ličnih iskustava ili samo uverenja, konstatovali da majci treba lečenje i pomoć.

A najteže je onima koji ovu majku mogu da razumeju upravo zbog onoga kroz šta i sami prolaze. Jedna od njih je Milica Marković, majka dvoje dece koja je dobro tek posle godina uporne borbe i koja koristi svaku priliku da javno pozove žene koje primete simptome da se odmah obrate lekaru.

- Nažalost, česte su vesti o majkama koje su popustile pod pritiskom i na najteži i najtužniji način rešile problem sa neizdrživom patnjom koju depresija donosi. Volela bih da svojim iskustvom i angažovanjem pomognem svima kojima je ovakva pomoć potrebna, da apelujem na nadležne da se obrati pažnja na majke, posebno u prvom periodu posle porođaja i da zajedno budemo podrška za sve mame, a i tate, bake i ostale članove porodice koji mogu da doprinesu boljem stanju svake mame - kaže nam Milica.

Teško je, priča, odrediti početak depresije jer se zna da postoji takozvani "baby blues" i da može da se javi u prvom periodu posle porođaja, pa da potraje neko vreme.

Milici je pre svega bilo teško jer je deset dana pre porođaja saznala da joj je tata, za koga je jako vezana, teško bolestan.

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Милица Марковић (@militzaleptiritza)

- Bio je to šok za sve nas, a posebno za mene jer sam se trudila da ne brinem i da se fokusiram na bebu, a opet sam bila jako vezana za tatu i svaki dan njegove borbe sa bolešću mi je teško padao. Pored toga, mama je bila sa njim tokom te borbe, hemoterapije i svih ostalih trenutaka pa nije mogla da mi pomogne, a u tom periodu kad tek stigne beba, niko ne može bolje da pomogne od majke - priseća se ona.

Shvatila je da je situacija ozbiljna tek kad joj je tata preminuo. Nije mogla da dođe sebi. Plakala je po ceo dan.

- To je bila kap koja je prelila čašu, jer sam nekako sve vreme mislila biće bolje, guramo iz dana u dan, ali nije bilo baš tako. Prvi signal da nešto nije u redu mi je zapravo poslalo moje telo jer su ruke počele jako da me bole i dok sam ja to pripisivala guranju kolica, to je u stvari bio poziv mog mozga da moram da se spašavam. Nažalost, čest je slučaj da žene ne piju lekove ili ne žele jer doje bebu, ili se plaše nuspojava ili niko i ne zna da imaju problem osim možda supruga ili majke. To su jako teške situacije i mogu da potraju i po nekoliko godina što najčešće dovodi do toga da one više ne žele decu - priča Milica.

Tako i dođe do strašnih tragedija u kojima se pri samoubistvu majke odluče da u sunovrat povedu i svoju decu. Okolina ih najčešće ne shvata ozbiljno i obično se čude kako majke ne mogu sve da prevaziđu "prostom voljom i snagom uma".

- Jedna od najgorih stvari koju možete da kažete osobama koje pate od depresije je upravo to - misli pozitivno, trgni se, može i gore da bude i slično. Najviše vremena i energije ja sam ja lično potrošila na objašnjavanje svoje bolesti drugim ljudima, počev od mojih bližnjih koji nisu razumeli da je to jače od mene, da ne mogu svesno da utičem na to i da mi njihovo nerazumevanje dodatno otežava stanje - ističe ova mama.

Kriza, dodaje, može izgledati na različite načine.

- Kod mene se to ispoljavalo plakanjem, nedostatkom energije i snage za svaki novi dan i sve ono što on donosi. Sve me je iscrpljivalo, uspavljivanje bebe najviše jer je mnogo plakao i vrlo malo spavao za svoj uzrast. Osećala sam se izgubljeno, beznadežno i bez osećaja za lepe stvari na svetu, samo sa željom da prekinem patnju... To je takva bolest koja vam ubije mogućnost da proizvedete hormon sreće, sve je crno, sve je teško, neizdrživo i nepodnošljivo - otvoreno priča Milica.

Njoj je najviše pomogla, a i dalje pomaže, njena majka. Ta snaga, ljubav i razumevanje su, kaže, ono bez čega ne bi uspela u ovoj borbi.

- Najviše mi je pomogla mama, sa dve reči, "Biće bolje". Uvek bi me saslušala, trudila se da me razume, govorila da je to prolazno, da treba ići polako, dan po dan, korak po korak. Sa te dve reči ona me je dizala svakodnevno, podsećajući me na to šta sam sve prošla, i da će iz dana u dan biti sve bolje. Zaista, vremenom biva sve bolje i malo je potrebno podrške da se izdrži. Ali to je prava podrška koja proizilazi iz razumevanja i slušanja, samo da nisu one puste fraze koje čine da se više osećamo krivim nego podržanim. Danas mogu konačno da kažem da jesam uspela, više ne pijem lekove i imam osećaj da se sve vratilo na svoje mesto - ponosno na kraju zaključuje hrabra majka.

(Telegraf.rs)