Srpski rekvizit za Ginisa: Miroslav napravio džinovski opanak, može ga obuti samo onaj ko nosi patike br. 60

Srpski opanak obišao je sve kontinente, prešao put preko Prokletija i Albanije, preživevši sve bure i oluje na brdovitom Balkanu. Srpski seljak ga je nosio na njivu, ali i na bogosluženje. Danas ga je iz svakodnevne upotrebe potisnula obuća mahom proizvedena u Кini, a opanak je postao simbol koji predstavlja naše pretke ali i ponos u kom se rado zaigra kolce uz srpsku dvojku.

Retko se sreće, ali još ređi su oni koji ih prave. Miroslav Pavlović iz sela Кloka kod Topole sa svojih petnaest godina savladao je ovaj zanat i jedan je od retkih opančara u Srbiji. Za nekoliko decenija svog rada uspeo je da napravi preko 10.000 pari ove tradicionalne obuće.

Preporučujemo

Foto: RINA

- Nije lako napraviti jedan par opanaka, jer se sve ručno radi. U zavisnosti od modela i kalupa, broja obuće potrebno je i po nekoliko sati sedenja i štrikanja. Mahom se prave od prave jagnjeće kože, i uglavnom se dele sa ili bez pertli. Pertlašice kojih je vlaški kraj prepun, ili opanci sa vrhom koji su zastupljeni najviše u srcu Srbije, tačnije u Šumadiji. Ne krijem, najteže je napraviti pravi srpski opanak, koji treba isplesti, da ga nos najviše krasi i stiče, on je simbol naroda koji je pregazio čitavu Albaniju i stigao do Кrfa - kazao je za RINU, Miroslav.

Ali, ono čime se ovaj Šumadinac diči jeste opanak koji nije za svačiju nogu, već samo za odabrane, jer zbog svoje veličine malo kome bi taj kalup odgovarao.

- Napravio sam toliki opanak koji odgovara samo onom ko može da obuje patiku broj šezdeset. Za to mi je bilo potrebno preko pola kvadrata kože, oko 100 eksera i preko pet sati rada. Onaj koji se javi da ga može obuti, da mu bude taman - poklonićemo ga, ali za sada ga koristimo samo kao izložbeni primerak - dodao je ovaj opančar.

Ne može da izostavi da posla nema kao ranije, ali ipak se radi i nema nameru da odustane od svog zanata. Međutim, malo je onih koji žele da se bave ovim poslom smatrajući da su opanci izašli iz mode.

- Najviše pazare kulturno-umetnička društva, i hvala bogu da je korona iza nas sada, pa se masovno ljudi okupljaju, igraju kolo i kupuju opanke kao sastavni deo narodne nošnje. Nekada smo svu sirovinu nabavljali u Rumi, međutim od kada su se vremena promenila, ja sam materijal počeo kupovati u Italiji - dodaje Miroslav.

Njegovi opanci obišli su čitavu Srbiju, Evropu, ali i svet. Zahvljajući prepoznatljivom radu i nadasve kvalitetu, autentična srpska obuća stiže zapakovana na kućnu adresu.

- Nema tačke na ovoj zemljaskoj kugli gde ne možete začuti zvuk našeg opanka kao simbola, od Amerike do Australije, pa čak sam slao i u Afriku u njihova plemena, ali su to bile male porudžbine - kaže Miroslav i ponosno ističe da je zanat naučio od svog dede i sa svojih deset prstiju uspeo je održi porodicu.

(Telegraf.rs/RINA)