"Neću da budem broj, hoću da budem deda": Bogoljub Karić povodom Međunarodnog dana porodice

Bogoljub Karić poslao je snažnu poruku povodom Međunarodnog dana porodice, koji se danas obeležava u celom svetu. Govoreći o značaju porodice za državu ali i celo društvo, Karić je upozorio na zamke savremenog života i važnost zajedništva.

Njegovo pismo prenosimo u celosti:

Preporučujemo

Upravo sam ručao sa mojom Milankom i unucima. Tu su ovih dana, svi do jednog. Uživamo nas dvoje provodeći vreme sa njima, neki su bebe, neki tinejdžeri. To je moja porodična vojska. Morao bih na dodatni čas matematike da ih sve prebrojim.

Jurcaju po dvorištu, svađaju se i mire oko igračaka, koji će kolač da smažu za užinu, šta će da pojedu za večeru. Onda nas zovu moja deca da pitaju za njihovu decu. Da nam još jednom objasne pravila – šta naši unuci smeju da jedu, a šta ne. Na šta su alergični od hrane, pričaju mi kako da im Milanka i ja osmislimo dan, kad da idu na spavanje. Tako je već nekoliko dana. Grešim, tako je godinama unazad. Od kada sam postao deda.

Danas, 15. maja, obeležava se Međunarodni dan porodice, pa se pitam, šta to danas slavimo? Ni mediji ne pišu o tome. Na porodicu se, kao na poslednju tvrđavu ljubavi, sloge i zajedništva, udara sa svih strana. Oružje se ne bira. Pod zavesom demokratije i ljudskih prava, bombarduju se sve porodične vrednosti. Brakovi se razvode, roditelji se udaljavaju od dece. Bez zdrave i stabilne porodice lutaćemo izgubljeni, kao stado po planinama!

Savremene mame i tate sve više podležu specijalnom antiporodičnom ratu. Taj rat je gori od svetskog! Ali, da budem i ja politički korektan i savremen, a ne dosadni Bogoljub, pa da ih nazovem kako ih nazivaju u savremenim demokratijama. Mama je „roditelj broj 1”, a tata je „roditelj broj 2”. Tako ih krštavaju oni nekršteni, pa mi dođe da se prekrstim. I od čuda, i od užasa, i od staha!

Setim se tada moje Peći i detinjstva. Pamtim kako sam se igrao sa mojom braćom i sestrama. Još vidim naše prljave ruke, mast, hleb i alevu papriku.

I kako u slast, halapljivo jedemo. Osećam ukus supe sa knedlama moje majke Danice, sto puta ukusnije od najskupljeg kavijara. A mnogo sam ga pojeo.

Njen šerbet je takvog ukusa da je slađi od najskupljih kolača i torti koje smo jeli u najekskluzivnijim svetskim restoranima. Deca jedu kolače, ja sanjam šerbet. Sećam se mog oca Janićija koji je pogledom umeo da nas rasporedi šta i kako da radimo po kući. Retko nas je kažnjavao kad smo preterivali u nestašlucima. Tad muva nije smela da se čuje. Sada kažu, dete ne smete ni da izgrdite, morate da poštujete njegovu volju i dečja prava. Moj tata Janićije je to umeo bolje od svih nevladinih eksperata ovog sveta. Jednostavno nas je voleo do nebesa i učio da čuvamo i volimo jedni druge, da zauvek ostanemo porodica!

Vidim danas da dete mora da trenira neki sport da se ne bi odao lošem društvu, pa mora da govori bar dva strana jezika, da poznaje najnovije tehnologije. Umesto da gleda u planine i šume bulji u mobilne telefone. Umesto da se penje na drvo i bere trešnje, ide u teretane. Gde su mame i tate? Eno ih, rade. Mnogi se bave pravima dece.

Tako nastaje moderna antiporodica. Kao firma sa vlasnikom, knjigovođom i poslovnim planom. Sve se beleži - ulaz i izlaz novca, sa obaveznim svađama i prepirkama ko je više zaradio, a ko je više potrošio. Deca sve to gledaju i više baš i nisu sigurna da li mama postoji za kuvanje, maženje i čuvanje tajni od tate.

A tata, glava porodice, ne služi više da glumi strogoću, pa da onda tutka pare u đačku knjižicu i obavezno namigne, da ne vidi mama. Znate vi stariji o čemu pričam. Čujem da nas unuci više ne zovu „bake” i „deke”, nego po imenu. Nije to najstrašnije, nego mi je žao što ne čujem divne reči „baka”, „deka”, „ujka”, „ujna”. Gde su nestali „strine” i „stričevi”? Pojela ih demokratija, progutala ih ljudska prava.

Kao ja nekad mast, alevu papriku i hleb!

Neću da budem „roditelj roditelja broj 2”, a moja Milanka „roditelj roditelja broj 2”. Milanka hoće da bude baka, a ja deda. Neću da moju decu i članove porodice unuci zovu kao da uče tablicu množenja.

Sve ove redove ispisah, a nigde mesta za ključne reči - ljubav, tradicija i poštovanje! To su reči na kojima sam odgajan, to su reči na kojima sam vaspitavao svoju decu. Svako ko je sa ljubavlju sačuvao svoju porodicu, najbogatiji je čovek na svetu, pa makar nemao ni jedan dinar. Ni na računu, ni u džepu.

Bez voljenih koji dele sa nama i med i pelin, koji su tu, pored nas, kad se vratimo kući, kojima je do nas i kada im nije do njih samih, život ne vredi ni pet para. Možete imati milijarde dolara, džabe vam je, vi ste tada siromašnan i nesrećan čovek. Zajednički praznici, rođendani ili slave na kojima smo zajedno, ma šta da je na stolu, čine nas najsrećnijim i najbogatijim ljudima. Ako to nemamo, nemamo ništa.

Na današnji Međunarodni dan porodice, ja ću biti pored moje Milanke i mojih unuka. Smejaćemo se njihovim nestašlucima. Kada naša deca dođu po njih, slobodno neka nam prigovaraju da su ih baka i deka za nekoliko dana potpuno razmazili. Samo život u porodičnom miru i ljubavi je pravi uspeh!

Sve ostalo su budalaštine. Porodica je život. Ne dajmo da je napadaju, ne dajmo da je sruše, ne dajmo da je ukinu! Neću da budem broj, hoću da budem deda!

(Telegraf.rs)