"Prerezaću ti noge motornom testerom": Žene sa sela često nisu svesne nasilja, preuzimaju krivicu na sebe

"Kada muškarac nema autoritet nad ženom i decom, onda mora da ih psuje i bije", "Sramota je razvesti se", "Žene doprinose, ali glavnu reč vodi muškarac", "Ženu treba tući umesto obroka". Ovo su samo neki od odgovora koje su davale učesnice u istraživanju koje se odnosi na nasilje nad ženama u ruralnim sredinama, a koje je sproveo Ženski centar u Užicu.

Projekat pod nazivom "Veća bezbednost seoskih žena u jugozapadnoj Srbiji" je trajao godinu dana, a čiji osnov predstavljaju serije anketa i intervjua sa ženama iz seoskih udruženja i ruralnih područja. Psihičko, fizičko, ekonomsko i seksualno nasilje, njihovi uzroci, poverenje u institucije, samo su neke od tema o kojima su ispitanice iznosile svoje stavove.

Preporučujemo

- Projekat predstavlja zaokruženu celinu, gde smo prvo obavili istraživanje putem onlajn upitnika i intervjua sa jednom određenom grupom žena sa sela u jugozapadnoj Srbiji na temu opšteporodičnog i partnerskog nasilja, koje je rodno zasnovano. Zahvaljujući tome, došli smo do znanja koliko žene uopšte prepoznaju nasilje, koje su to okolnosti i razlozi zbog kojih ne prijavljuju nasilje. Tu se najpre misli na predrasude i stereotipe u ruralnim sredinama kao posledica patrijarhalnog društva. Shodno tim saznanjima smo pripremili jedan trening gde su učestvovale žene iz 12 seoskih udruženja, po tri članice iz svakog. Cilj je bio da one steknu takva znanja da mogu da budu osobe od poverenja u svom okruženju, kojima će moći žene da se povere, obrate ili zatraže neku informaciju. Nakon toga smo devet meseci pratile, kroz mentorstvo, rad tih 39 žena u njihovoj lokalnoj zajednici - navodi za Telegraf.rs koordinatorka SOS telefona Ženskog centra Užice Vesna Bogdanović.

Podaci govore da je psihički oblik nasilja najzastupljeniji među ženama koje žive na selu, ali da je najčešće praćeno i drugim vidovima.

- Četiri su oblika nasilja koje se odvija nad ženama u ruralnim sredinama - psihološko, fizičko, ekonomsko i seksualno. Ona se najčešće javljaju udružena, retko kad da se ispoljava samo jedno. Ono što je sigurno, jeste da je uvek prisutno psihičko. Žene se, pak, retko usuđuju o tome da progovore, naročito kada žive na selu. Ženama u ruralnim sredinama je u mnogim vidovima teže da se izbore sa nasiljem, najpre što ta patrijarhalna sredina robuje predrasudama koje su izražene. U jugozapadnoj Srbiji je zastupljen razuđen vid sela, što znači da su, zbog konfiguracije terena kuće udaljene jedne od drugih. Pošto su meštani udaljeni jedni od drugih, oni imaju te smanjene dnevne kontakte sa komšijama i rodbinom. Dakle, te žene nemaju u svojoj blizini na dnevnom nivou osobe za komunikaciju. Ako se recimo u kući dešava fizičko nasilje, žena plače, napravi se galama, zapomaganje, vrlo se lako može desiti da to niko ne čuje - objašnjava Bogdanović.

Sudeći po izjavama žena u anketama i intervjuima, zaključuje se da neretko pornalaze opravdanje za nasilje koje trpe, kao i da odgovornost i krivicu preuzimaju na sebe.

-  Stereotipi su toliko izraženi da žene preuzimaju krivicu zbog nasilja koje im se dešava, da one svojim ponašanjem izazivaju i iniciraju nasilje. Pritom, one su odgajane tradicionalno, da je muškarac glava kuće, da se podrazumeva da dolaze u muževljevo domaćinstvo, njihovo je da ćute, slušaju, rade i rađaju. Tu se javljaju stid i krivica. Običaji pojedini su kod nas jako uvreženi, na primer, žensko dete kada se rodi u seoskim sredinama, to mu je već tuđa kuća. Ona je unapred namenjena da se uda i ode u tuđu kuću, da radi na tuđem imanuju. Obično se u korist braće odriču svog nasledstva. Smatraju da je to normalno i da to tako treba. Njihovo mesto je u kući gde su se udale i onda sa tim već gube neku potencijalnu, materijalnu sigurnost, koju bi imale ako se desi nasilje.

Ekonomska zavisnost od partnera je unapred određena u najvećem delu seoskih domaćinstava, što uvek stvara mogućnost za različite vidove nasilja. Nekad i onim kojima se ženama u gradu ne dešavaju.

- U startu su muškarci nosioci poljoprivrednog gazdinstva, na njih se sve vodi, na ženama ostaje da rade. Dešavaju se i određeni oblici nasilja koji se ne ispoljavaju nad ženama u gradskim sredinama. Imali smo slučaj da žena uopšte nema zdravstvenu zaštitu jer njen suprug, kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva, ne uplaćuje doprinose. I sad, zamislite, žena ostaje trudna bez zdravstvene knjižice i celu trudnoću ne odlazi kod lekara, i mora da radi do samog porođaja na imanju. Žena je morala da bere maline od ujutru do uveče. To je prisilni fizički rad koji, ne samo da je ugrožavao njeno stanje, nego je to i neplaćeni rad, a u svemu tome i nasilje - kaže Bogdanović.

"Ćuti i trpi"

Jedna od najvećih prepreka pri osnaživanju žena iz ruralnih sredina jeste i činjenica da one nisu često ni svesne da su žrtve nasilja. Najmanje prepoznaju psihičko nasilje, dok pod fizičkom smatraju da je to samo prebijanje do ivice smrti. Neke od ispitanica u istraživanju nisu bile ni svesne da postoji silovanje u braku i navele su "da zbog mira u kući treba da trpe, i da je bolje da žena pristane nego da on traži drugu".

- Žene u selima dugo ne prepoznaju psihičko nasilje. One tek shvate da su žrtve kada krenu da se ponavljaju batine. Pritom, tu ne pričamo o jednom šamaru, guranju ili čupanju, već o pravom fizičkom nasilju koje se ponavlja. Teško prepoznaju i da su žrtve ekonomskog nasilja. Imali smo slučaj žene koje je na selu rodila troje dece i kojoj nikada nisu dali dinar jedan u ruke, da ode u seosku prodavnicu i kupi detetu bar neki slatkiš. Nikada joj nije dat ni neki minimalni novac kojim bi mogla da raspolaže, da ne pričamo o njenim potrebama. Zavisila je od toga kako će taj partner da odluči, šta će i koliko da joj kupi.

Žene u takvom položaju najčešće nemaju ni podršku primarne porodice,

- To je uvek u kontekstu: "I ja sam trpela", "Ćuti i trpi", "Deca treba da imaju i oca i majku", "Sama si ga birala", "Sramota je da se vratiš", "Za tebe ima mesta, ali za tvoju decu nema"... Nemaju one nikakvu materijalnu sigurnost. Gde da odu? Sa čim da odu? One su mahom bez ikakvih prihoda, sve godine u braku su provele radeći na tom imanju, pa do toga da nisu imale nikada ni dinar u sopstvenim rukama. Čak i ako pomisle da odu, počinju da trpe pretnje: "Nemoj da ti padne na pamet da me napustiš", "Ubiću te", "Zapaliću te", "Prerezaću ti noge motornom testerom", "Ti si luda", "Strpaću te u ludnicu", "Tebi nijedna institucija neće dati decu". I onda tu ide emotivno ucenjivanje preko dece: "Možeš da odeš odavde, ali decu nećeš voditi". Njima je veoma teško da izađu iz tog zatvorenog kruga. Pritom, mnoge žene sa sela su loše informisane, samim tim nemaju poverenje u institucije, ne znaju kome da se obrate i šta od koje institucije mogu da očekuju. Dobro je kada dođu do informacija i onda nas pozovu.

Kada dođe do momenta "pucanja", kako objašnjava Bogdanović, to se dešava najčešće posle više godina trpljenja.

- Obično se dešava da žrtva potraži pomoć kada prođe dosta vremena. Žene u nasilju postaju anksiozne, imaju neurološke probleme, dobijaju epi napade, kardiovaskularne probleme, dijabetes i ostalo... I onda dođe neki trenutak kada nasilje eskalira i žena završi kod lekara. Tada obično počinju da razmišljaju na taj način da mogu jedino da budu ubijene ako ne preduzmu nešto. Imali smo slučaj žene koja se javila posle 40 godina, nakon što je doživela da kuhinjski nož u kući da svom suprugu u ruke i kaže mu: "Evo ti, ubij me, samo mi prekrati muke". Nije mogla više da trpi, zamislivije joj je bilo da okonča njen život nego tako da nastavi.

Onda kada odluče da se izvuku iz tog začaranog kruga, treba im stvoriti mogućnost da postanu ekonomski nezavisne, dok proces rehabilitacije i vraćanja u normalne životne tokove traje od okolnosti u kojima su treple nasilje.

- Kada se jave, nikada se to prvim razgovorom ne reši. Bitno je da žena stekne poverenje, da zna da postoji neko ko će joj pomoći i da postoji način. Napominejm da je kroz rad sa žrtvama nasilja veoma važno sve vreme voditi računa o njihovoj sigurnosti i bezbednosti. Uzimajući sve okolnosti i praveći procene, kreiramo uvek plan sigurnosti, da bude finansijski obezbeđena i ona i deca. Nama je najveća satisfakcija kada uspemo da žena izađe iz tog pakla nasilja i kasnije nastavi sa svojim životom. U najvećem broju slučajeva ishod jeste takav. Različit je period oporavka, što zavisi od okolnosti i samih ličnosti žena. Kada sam srela jednu korisnicu, koja nam je bila među prvima, posle tačno dve, videla sam je kao potpuno novu ženu. Rekla mi je: "Kao sam se ponovo rodila" - kaže Bogdanović i dodaje:

- Proces osnaživanja žena iz ruralnih područja će dugo trajati. Nasilje se uči i u 85% slučajeva je reč o prihvaćenim modelima ponašanja. Deca koja odrastaju u porodici gde je otac nasilan prema majci ili gde uopšteno postoji nasilje u porodici, su indirektne žrtve, proživljavaju traume i kasnije prihvataju i sami takvo ponašanje. Dečaci najčešće preuzimaju model oca, i ma koliko da im je bilo strašno dok su gledali kako otac zlostavlja majku, oni nesvesno postaju i sami nasilnici jer ne poznaju drugi način ophođenja. Pak, često i devojčice nesvesno po uzoru na oca biraju partnere.

Ona podseća da su nasilnici veliki manipulatori, te da ih je nekada teško prepoznati van okvira porodice. Takođe, dodaje da partner ne mora biti jedini nasilnik u porodicama koje žive na selu. U toj ulozi se nekada nalaze i srodnici koji često i staju na stranu nasilnika.

Poverenje u institucije

Prema podacima istraživanja koje je sproveo Ženski centar Užice, može se videti da kod žena sa sela postoji različit stepen poverenja u institucije. Najveći broj njih smatra da bi najbolje bilo obratiti se prvo policiji, zatim Centru za socijalni rad, dok neke navode Sigurnu kuću i Dom zdravlja.

"...nekoliko njih misli da prvo treba da se posavetuju sa porodicom i rodbinom, pa kasnije institucijama, kao i da žene ne treba da prijavljuju odmah kada nasilje počne (psovke, uvrede), već kasnije kada postane 'drastično'. Ovaj podatak je vrlo zabrinjavajuć, jer ukazuje na neprepoznavanje psihičkog nasilja", navedeno je.

Četvrtina od ukupnog broja anketiranih žena misli da institucije ne mogu da zaštite žrtve, odnosno da mogu kratkoročno da ih zaštite.

"Ostale smatraju da je to moguće, ali zavisi da li se na vreme nasilje prijavilo, i da li institucije dobro primenjuju zakone i blagovremeno reaguju. Navode da institucije mogu da pruže 'moralnu, finansijsku, psihološku pomoć žrtvama i bar privremeni krov nad glavom, dok se ne nađe neko dugoročno rešenje".

(Telegraf.rs)