Pre 428 godina Turci su spalili mošti Svetog Save na Vračaru: Patrijarh Porfirije u Mileševi služi liturgiju

Na današnji dan na Vračaru su spaljene mosti Svetog Save, a tim povodom patrijar srpski Porfirije služiće danas svetu Liturgiju i molitveno obeležiti dan kada se to dogodilo.

Patrijarh Porfirje je juče otišao u manastir Mileševu, gde ga je dočekao veliki broj vernika, a na Instagram profilu je tim povodom napisao:

- Sa velikom radošću u srcu stigao sam večeras u veliku svetinju našeg roda, u drevni manastir Mileševu. S Božijom pomoći sutra ćemo služiti svetu Liturgiju i molitveno obeležiti dan kada su mošti Svetog Save spaljene na Vračaru.

On je sinoć po dolasku u manastir Meleševa izjavio da je Sveti Sava je učinio da je Hristos u temeljima naše Crkve, a to znači i našeg naroda.

- Prvi i najveći u našem rodu, primer i pokrovitelj, molitvenik i utešitelj jeste Sveti Sava. Gospod ga je proslavio blagodaću svojom, a Crkva ga vidi kao svetitelja Božjeg. Reč svetitelj znači onaj koji učestvuje u svetosti Hristovoj. Zato svaki svetitelj, iako je konkretan čovek, živi u konkretnom vremenu i u konkretnom narodu, nosi u sebi sve ono što je najbolje u tom narodu, ali prožet blagodaću Hristovom uzrasta i razrasta se u univerzalnog čoveka, u čoveka koji prevazilazi granice i okvire svog naroda, svog vremena i svog prostora i kao svetitelj Božji pripada svim ljudima. Zato ne treba da nas čudi što su mnogi i mnogi pripadnici raznih naroda, ljudi koji se drugačije mole, a ne samo pravoslavno, kada su dolazili moštima Svetog Save bivali su isceljeni. Onda kada su njegove mošti spaljene, kada je postao mučenik posle svog upokojenja, i onda ma ko da mu se obraća sa verom, sa ljubavlju, skromno i smireno, blagodat Božja molitvama i zastupništvom Svetog Save obasjava ga, isceljuje ga, daje mu utehu.

- Sveti Sava je za svog života posetio, razmenio iskustva i uspostavio prijateljstva sa kalifom bagdadskim, sa sultanom Кaira i Egipta, išao na Zapad, zidao crkve u Bariju i Rimu, a ne samo u Svetoj Gori, Jerusalimu i širom pravoslavnih srpskih zemalja. Dakle, u svakom čoveku je prepoznavao ikonu Božju, u svakom čoveku je tražio ono što je u njemu dobro i najbolje i za svakog upućivao Gospode pomiluj, nezavisno od toga kom narodu pripada i na koji način se Bogu molio. Zato, dragi Vladiko, sigurno i molitvama Svetog Save na ovom prostoru gde žive i pravoslavni Srbi i muslimani, oni i molitvama Svetog Save, njegovim zastupništvom i njegovim svetim iskustvom zasigurno pronalaze puteve jedni prema drugima. Siguran sam da i vi, pastiri stada koje se nalazi na ovim prostorima, baš zbog toga što se brinete o duhovnom zdravlju svog stada vodite istim stazama jedne ka drugima kao što je to činio svetitelj Sava.

- Radujem se što sam danas u ovoj svetinji, u kojoj je, kako rekoste, 360 godina ležao Sveti Sava, ležale njegove svete mošti. Кada svetost hoćemo pokrenuti zlom da uništimo, da je izbrišemo, ona se - baš zato što je ona druga strana ljubav - kao oganj plamičcima raznosi, širi i uvećava. Isto tako su se i mošti Svetog Save, koje su hteli da izbrišu spalivši ih, zapravo umnožile, pa je tako danas na Vračaru, baš na mestu gde su spaljene mošti Svetog Save, nikao predivni zavetni Saborni hram našeg naroda, ali i mnogi drugi hramovi gde god žive pravoslavni Srbi u najvećem broju nose ime upravo Svetog Save - rekao je između ostalog patrijarh.

Spaljenje moštiju Svetog Save je jedan od praznika Srpske pravoslavne crkve. Telo Svetog Save je sahranjeno u manastiru Mileševa. Za vreme turske vladavine narod srpski se skupljao nad moštima svoga Svetitelja, da traži utehu i lek. Bojeći se, da se sa toga mesta ne digne pobuna protiv Turaka, Sinan paša Beogradski je naredio da se mošti Savine prenesu u Beograd, i tu spale, na Vračaru, 27. aprila po julijanskom a 10. maja po gregorijanskom kalendaru 1594. godine.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Патријарх Порфирије (@porfirije_patrijarh)

Prema srpskoj crkvenonarodnoj tradiciji, spaljivanjem moštiju Svetiteljevih paša ne samo da nije ugasio svest o Svetom Savi u narodu nego ju je još više ukorenio.

Mesto spaljivanja teško je sa sigurnošću utvrditi. Iako je Hram Svetog Save sazidan na mestu za koje se smatra da je mesto spaljivanja moštiju, taj se događaj verovatno nije desio na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“, na Tašmajdanu na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.

Ispostavlja se, ipak, da se na mestu na kojem je danas hram Svetog Save na Vračaru desilo pomenuto spaljivanje, jer u spisima stoji da su mošti izgorele na brdu Vračar. Ali, u to vreme, Vračar nije bio toliko veliki i smatralo se da je to mesto gde je Sveti Sava spaljen zapravo - današnji Tašmajdanski park.

Tamo gde je sada hram nalazila se, navodno, močvara, a na Slaviji se nekada pecalo, jer je tu bila bara. Priča se da je Sinan paša došao Carigradskim drumom (danas Smederevski put), da spali Savine mošti.

Sinan je hteo da spali kosti na što većem mestu, kako bi što više građana moglo da vidi lomaču i zatraši ih, i upravo je to mesto bilo centar svega, odakle se sve moglo videti.

Ipak, početkom 19. veka Gligorije Vozarević, čovek koji je najzaslužniji za osnivanje Narodne biblioteke, mislio je da je pronašao mesto spaljivanja, jer je na periferiji našao nepoznati drveni krst. Zamenio ga je novim 1874, a ceo kraj je dobio naziv "Vozarev krst". Danas se taj kraj zove Crveni krst.

Ali, tu nije kraj priče, jer je Odbor za podizanje Hrama Svetog Save odlučio da se objekat podigne na vrhu Vračara, gde se sada nalazi najveća pravoslavna svetinja na Balkanu, verujući da su ti spaljene mošti, jer se i odatle vidi dobar deo Beograda.

Šta je prava istina, možda nikad nećemo ni saznati, ali treba imati na umu da je tokom 19. veka Tašmajdan bio gradsko groblje, gde je knez Miloš i napravio crkvu, nedaleko od mesta spaljivanja, poznatiju danas kao crkva Svetog Marka, posvećenu svom sinu Marku.

Svetitelj Sava prvi je u nizu svetitelja iz loze Nemanjića koga veliča Srpska pravoslavna crkva.

Slovi i za utemeljivača naše srednjovekovne države, diplomatije, prosvete i kulture.

Sveti Sava je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenica, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve.

Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje. Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191).

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Патријарх Порфирије (@porfirije_patrijarh)

Ubrzo, 1192. ili 1193. godine, Rastko je pobegao na Svetu Goru i zamonašio se u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon, gde je dobio ime Sava.

Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj Gori.

Autokefalnost srpske crkve

Godine 1219. Sava Prvi Srpski je ubedio vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije.

Vaseljenski patrijarh Manojlo Prvi Carigradski je imenovao Savu Prvog za prvog arhiepiskopa Srbije.

Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog hodočašća u Svetu zemlju, preminuo je u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. godine.

Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav Prvi.

Ostavio je više pisanih dela - zato je bio jedan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba.

Njegova najznačajnija pisana dela su "Žitije Svetog Simeona", "Karejski tipik", "Hilandarski tipik" i "Studenički tipik" i "Zakonopravilo".

(Telegraf.rs)