Ovako je govorila samohrana mama Ivana 2 nedelje pred smrt: Doktor mi je rekao "kako si ovo sebi dozvolila"

Prethodni dan obeležila je vest o smrti Ivane Filić (41), hrabre mame iz Obrenovca, koja se borila sa najtežom bolešću. Ivana je preminula samo dva dana nakon što je na Fejsbuku napisala da joj je ponovo loše i, na neki način se i oprostila od svih rečima: "Feniks je danas opet pao. Trudim se petnim žilama da za početak prodišem, želim da budem kao i svi drugi, ali daće dragi Gospod Bog. Želim vam svu sreću".

Ivaninom smrću jedan presladak dečak ostao je bez mame, a njoj je uskraćeno pravo da gleda kako taj divni dečkić izrasta u dobrog dečaka. Uskraćeno joj je pravo da učestvuje u njegovom vaspitavanju, a bila je samohrana majka.

Ivanina priča potresla nas je prošlog meseca kad smo pričali s njom, kada nam je rekla da joj život visi o koncu i da ne zna šta će se desiti. Ispričala nam je i da je sve bilo u redu do jednog dana, kad je na levoj dojci napipala promenu veličine oraha.

- Uvatila me je panika. Već smo ranije u porodici prošli kroz tu priču, kada je sestra bila bolesna. I sutra ujutru sam bila u užasnom raspoloženju. Budući da sam zdravstveni radnik, kolege su me tešile time što sam do nedavno bila dojilja i da možda ima veze sa tim. Ultrazvukom je utvrđena dijganoza, karcinom dojke - rekla nam je Ivana u aprilu.

- Doktor je bio zapanjen. Rekao mi je: "Kako si ti ovo sebi dozvolila?". I zaista, tri godine su prošle od kako sam upala u tešku situaciju, u međuvremenu sam postala samohrana majka, potpuno sam sebe zapostavila usled okolnosti koje sam proživljavala. Sve sam radila da moje dete ima normalno i srećno detinjstvo.

Do strašne dijagnoze, Ivana je već imala nezavidnu životnu situaciju u kojoj je plivala i opstajala. Njena najsvetlija tačka bilo je rođenje deteta kome se posvetila u potpunosti, maštajući da će mu pružiti lepo detinjstvo i uživati u njegovom odrastanju.

- Ostala sam sama sa petnaestomesečnom bebom u teškim uslovima. Godinu dana sam se borila bez ikoga sa detetom, putovala iz Obrenovca do Beograda skoro svaki dan, pošto je bio bolešljiv. Podigla sam i kredit da bih nam sredila stan i da bismo započeli normalan život. Krenula sam odmah i da radim da bih mogla sve to da izdržim finansijski - pričala je hrabra mama.

Iako svakodnevica nije bila laka, ova žena se borila za svoj cilj. A onda je jednog dana sve krenulo po zlu.

- Šta sam mogla da radim. Snašlo me je šta me je snašlo. Znala sam da moram da se borim i to je to. Nije mi bio problem ni što mi je posle hemoterapije kosa opala. Roditelji su odmah sa Kosova došli kod mene. Rekla sam im: "Ja sam jaka, prebrodiću sve". Svi su se čudili kako se svaki dan sama sa petnaestomesečnim detetom borim, vodim ga u vrtić i koliko toliko-normalno funkcionišem. Bavila sam se detetom po ceo dan. Samo sam bila ćelava, to je jedina promena koju su ljudi primećivali. Herojski sam sve podnela. Operisala sam karcionom sa 28 žlezdi, koje su skinute.

Ipak, ono najgore je tek dolazilo. Magnetna rezonanca pokazala je da su se metastaze desile i na jetri, a kasnije i kičmi.

- Doktorka je na konzilijumu insistirala da urade i magnetnu rezonancu, jer sam mlada i nije želela da me propusti. Tada su uočene metastaze na jetri. Kreće nova hemoterapija. Već je počela snaga da mi ponestaje. Prvih nekoliko dana budem malaksala i nikakva, onda se budim, borim se, mali mi daje snagu. Pa su krenule i kosti da me bole. Kad sam uradila i taj rezultat, vidim ja kolege ne mogu da mi donesu nalaz. Bilo mi je odmah sumnjivo. Pokazale su se metastaze i na kičmi. U tom trenutku psihički nisam bila spremna za još jednu operaciju, jer sam se operisala mesec dana pre toga. U septembru kad sam se vratila nakon terapije, to je otišlo još dalje. Nastavila sam da se borim sa terapijama, ali mi nešto nije dalo mira. Izvadila sam tumor markere na sopstvenu inicijativu. Otišli su u nebesa, oko 22.000.

Iako na izmaku snage, Ivana nije htela ni mogla, zbog deteta, da odustane.

- Svi dok me vide na nogama i kako se bore, kažu: "Ti si ok", a ustvari niko da mi kaže zašto meni toliko skaču tumor markeri, a ja redovno primam terapije. Krenula sam sa drugom terapijom, ali pomaka opet nema. Tumor markeri još veći. Nisam znala šta da radim i čemu da se nadam. Otkrili su mi onda da su dva pršljenja slučajno preskočena sa zračenjem. U jednom momentu sam saznala za nemačku kliniku u Ulmu. Rešila sam da pokušam. Morala sam nešto da učinim. Uspela sam da sakupim 8.500 evra i bila sam u martu u toj bolnici. Doktor mi je prepisao četiri doze te jedne terapije. Međutim, ovde taj lek ne izdaje nijedna apoteka. Pošto je specifičan transport direktno mora da se uveze u klinku.

Nakon dve godine odlaska na hemoterapije, utvrđeno je da je Ivana rezistentna na njih, pa joj je jedina nada bila u redovnom uzimanju terapije koju joj je prepisao doktor sa pomenute klinike.

U jednom trenutku je došlo do toga da Ivana za terapiju ne može da skupi ni 170.000 dinara, koliko joj je falilo. Gotovo svaki dan je bila vezana za krevet.

- Borim se kao lavica. Gledam da niko ništa ne primeti, ali kako vreme prolazi, više se primećuje. Od deteta sam krila do skoro, dok mi nije psiholog rekao da je to pogrešno. Tako sam počela kroz pričice da mu objasnim šta se dešava. Kada imam snage, izvedem ga da se igra pored reke. Gledam da maksimalno ne oseti moju bol. Taman sam počela da živim normalno. Uzela sam i auto, sredila stan, trebalo je samo detetu i sebi da se posvetim. Da živimo srećno. I život mi se okreće vrtoglavo. Za godinu dana mi je tri puta kosa opala. Ne umem da vam opišem kako sam se treći put osetila kad se to desilo. Ustala sam jedno jutro i sva je kosa bila na jastuku. I dete me je pitalo: "Mama, gde ti je kosica?". Previše traje ovo stanje. Samo da krene nabolje.

Ivana, ipak, nije doživela da krene nabolje i preminula je u utorak.

(Telegraf.rs)