Otac Nenad sa porodicom - jedini Srbi u Južnoj Mitrovici: "Srećan sam što nas ljudi posete bar za praznike"

Nad Hramom Svetog Save u južnom delu Kosovske Mitrovice sipi hladna kiša. Tu, u parohijskom domu, živi samo porodica sveštenika Nenada Stojanovića, starešine gradske crkve. Jedini su Srbi u južnom delu Kosovske Mitrovice, iz kojeg je 2004. godine isterana i poslednja srpska duša.

Iz „kućice” izlazi kosovski policajac i na srpskom jeziku, ljubazno pita ekipu Politike kuda su krenuli. Legitimiše ih i upućuje ka vratima parohijskog doma, od koga su posle 17. marta 2004. ostali samo temelji. Fasada opala, naziru se cigle, opeka, dogradnja koju je za 18 godina već pojeo zub vremena.

Preporučujemo

Na kapiji se pojavi otac Nenad Stojanović. Upravo se vratio sa autobuske stanice gde je odvezao roditelje, koji su otputovali ka Gnjilanu.

Na groblju koje se nalazi s južne strane hrama, sahranjivani su imućniji Srbi s kraja 19. i s početka prošlog veka, a većina spomenika je porušena u pomenutom martovskom pogromu.

Gorela je i Crkva Svetog Save, a ostaće upamćeno da se par dana dizao gust dim, a miris paljevine je stizao do severnog dela grada.

Spolja se ne vidi da je ruka vandala pokušala da zatre pravoslavni trag, tu u delu koje stari Mitrovčani zovu „kod bunara”, ili „kod crkve”, ali kad se otvore drvena, dotrajala vrata, ponovo vas zapahne ustajali miris gareži, a u ušima odzvanja jurišni poklič albanskih ekstremista koji se čuo i preko mosta ka severnoj Mitrovici.

Oni koji nisu 1999. godine uspeli da oteraju tri sveštenika sa porodicama i ono malo Srba koji su ostali da žive pored same crkve, uspeli su da pet godina kasnije proteraju sveštenike. Popa Velju, oca Boru i Svetislava, a decenijama su tu službovali i živeli s porodicama. Osim crkve zapaljen je parohijski dom, zvonici, plamteli su pomoćni objekti i garaže.

- Unutrašnjost crkve smo uspeli da obnovimo. Mesecima su zidovi čišćeni od gareži, postavljen je nov krov, vrata, prozori, ali još mnogo ima da se uradi -  tiho govori otac Nenad, podsećajući da je obnova hrama počela 2010, a da se prvi sveštenik sa suprugom doselio šest godina kasnije.

Priča kako je verni narod i u razrušenoj i nagoreloj crkvi palio sveće, dolazio da se pomoli Bogu u svetinji čije je podizanje započeto 1896, a završeno 1921. godine, kada je i osveštana.

Sagrađena je po projektu Andre Stevanovića, profesora Beogradskog univerziteta, u srpsko vizantijskom stilu. U osnovi je krst dimenzija 15 puta 23 metara, visine je više od 25, dok je debljima zidova skoro metar.

U vreme martovskih demonstracija Albanaca, uništen je mermerni sveti presto, krst sa Hristovim raspećem, arhijerejski tron, pevnice, galerija za crkveni hor...

Otac Nenad riča da je zapaljen impozantni ikonostas na kojem su centralno mesto zauzimale crkvene dveri sa pozlatom. Nestale su u plamenu ikone izuzetne vrednosti i lepote, a posebno se isticala Bogorodica sa malim Hristom, Isus Hristos, Jovan Krstitelj…

- Najbitnije je da su se sveštenici sa porodicama spasili. Evakuisao ih je Kfor helikopterom do nekadašnje srpske kasarne na Bairu. U nesreći je i zvonik stradao, marokanski vojnici koji su tada čuvali hram, uspeli su da sačuvaju tri zvona. Dva se nalaze na zvoniku Hrama Svetog Dimitrija u severnom delu Kosovske Mitrovice, a jedno, teško 500 kilograma, čeka bolje dane. Obećana nam je pomoć. Neophodno je zameniti krov kako bi se sprečilo propadanje - govori otac Nenad, koji je u hram došao 2017. godine, i koji sa popadijom Tatjanom ima petoro sinova.

Najstarijem je 13 godina, najmlađi ima deset meseci.

Na zidovima hrama dominiraju ikone Bogorodice krst koji je osveštan u Jerusalimu, a poklon je jedne vernice, ikone koje su poklonili iguman Zočišta otac Stefan, tu su darovi manastira Banjska, a tu je i mnogo darova ostalih pravoslavnih svetinja sa Kosmeta, centralne Srbije i inostranstva.

- Srećan sam što nas ljudi u sve većem broju posećuju, posebno o praznicima. Posebno na Dan Svetog Save, kao i na dan naše hramovne slave, 19. maja, kada obeležavamo prenos moštiju Svetoga Save. Raduje me što je na nedeljnim liturgijama sve veći broj onih koji dolaze ne samo iz severne Kosovske Mitrovice, nego i sa celog severa Kosmeta. Ima i stranaca, kada je lepo vreme - kazuje otac Nenad, dok nas vodi kroz hram vaskrsao iz pepela.

U porti se oseća miris aprila posle kiše. Procvala trešnja, razbeharala se, raširila grane, uz sami parohijski dom koji treba pod hitno da se renovira. Barem da se oblepe spoljašnji zidovi.

Taman kad htedosmo da se latimo telefona, da slikamo, mimikom i tihim glasom nas otac Nenad upozori: „Nemojte, eno tamo su osmatračnice KBS. Da ne pravimo problem.”

Da, odmah uz zidove opasane žicom, jeste kasarna KBS.

Oko hrama sve albanske kuće. Ono Srba što je živelo uz crkvu, prodalo je i kuće i okućnice. Novopridošli Albanci duboko zagazili u portu. Jedan komšija Albanac otvorio vrata ka crkvenom dvorištu, pa slobodno može da uđe kad god mu se prohte.

U porti ovog pravoslavnog hrama, na 65 ari placa, igraju se samo deca Nenada i Tatjane Stojanović, popa i popadije, jedinih Srba u južnoj Mitrovici.

(Telegraf.rs)