Džoana iz Japana kajakom putuje niz Dunav, plaše je samo šakali: "U Srbiji ima samo jedna kapija preda mnom"

Dvasetpetogodišnja Japanka Džoana Sato iz Tokija, kajakom putuje niz reku Dunav. Putovanje je započela u Ulmu u Nemačkoj i voziće se Dunavom do njegovog ušća, ali će svoju avanturu završiti u Istanbulu u Turskoj. Apatin je prvo mesto u Srbiji u kojem je stala.

Džoana je svestrana, radoznala, otvorenog duha mlada devojka koja je upravo završila studije biologije. Putovanje Dunavom u kajaku je drugo veliko na koje se otisnula. Godine 2019. plovila je rekom Misisipi i svoju avanturu opisala u knjizi-prvencu, prenosi Radio Dunav.

Preporučujemo

- Moje najveće interesovanje je pisanje. Prošle godine mi je u Japanu objavljena prva knjiga o putovanju kajakom rekom Misisipi u Americi. Nadam se da će moja druga knjiga biti o putovanju rekom Dunav. Želja mi je da kajakom obiđem najveće reke svakog kontinenta. Knjige pišem na japanskom, ali se nadam da će jednog dana biti prevedene na engleski - kaže Džoana Sato.

Njeno putovanje Misisipijem krenulo sa reke Misuri jer je u to vreme živela u Nebrasci gde je bila na razmeni studenata. Kako njeno školovanje nije obuhvatalo smeštaj tokom letnjeg rasputa bila je, praktično, beskućnik tokom tri meseca. Kum joj je poslao okean-kajak (pogodan za velike vode kao što su mora i okeani) iz Japana i odlučila je da vreme letnjeg raspusta provede veslajući rekom. Kako u Japanu postoje brojna ostrva koja izlaze na okean Džoana je zavolela vožnje kajaka i mogućnost da predele posmatra sa reke ili okeana. Razlika je što je u Japanu provodila samo po par dana na vodi, a putovanje rekama Misisipi i Dunav je potpuno novi izazov za nju.

- U Americi i Evropi ljudi puno vremena provode na rekama, a ja volim da vozim kajak, pa sam tokom plovidbe videla mnogo lepih sela i gradova, naučila o istoriji i kulturi ljudi koji žive uz reku. Tokom plovidbe pisala sam dnevnik koji mi je kasnije pomogao u izradi knjige. Interesantno je da je na rekama Misuri i Misisipi potpuno drugačije nego na Dunavu. Najinteresantnija stvar koja mi se dogodila je spoznaja da su ljudi koje srećem tokom putovanja, porodice sa kojima sam provela neko vreme, prijatni i otvoreni. Ima mnogo interesantnih ljudi. Upoznala sam čoveka od skoro 90 godina koji je kajakom prošao Misisipi od izvora do ušća i jedan je od najstarijih koji je to uradio. Upoznala sam i jednog hipija, imao je dugu bradu i kosu, super čika, koji živi taj slobodan život uz reku. Kada sam krenula na putovanje Misisipijem brinulo me je što nemam posao, jer sam do kraja školovanja imala još jedan semestar da završim, a onda sam, vozeći se rekom u kajaku, shvatila da sam pronašla svoj posao iz snova, priča Džoana.

Odvažnog duha, puna pozitivnih utisaka i lepih sećanja koje je pretočila u knjigu, posle Amerike odlučila je da upozna i Evropu.

- Očekivala sam nešto slično Misisipiju po veličini i okruženju, ali na Dunavu je drugačije. Postoji mnogo kapija/prevodnica koje se moraju proći. Posebno je nezgodno kada kroz prevodnice prolaze veliki brodovi. Moraš čekati da te puste kroz njih, da bude bezbedno za kajakaša. U Nemačkoj je, na početku putovanja na svakih pet-šest metara bila kapija i tada sam morala izaći iz vode, nositi kajak u rukama i zaobići je peške obalom da bih se vratila u vodu. Ovde u Srbiji je lakše, ima samo jedna kapija preda mnom, ona na Đerdapu, objašnjava početak svoje avanture Džoana.

Putovanje Dunavom nije lako za kajakaše, izazov je ponekad jak i surov. Tako je Džoana u Budimpešti u Mađarskoj ostala deset dana da uživa u gradu, ali i da se odmori. Uz reku ima mnogo mesta za odmor, i Džoana kaže da nije tako teško kako se čini.

- Veoma je lako naći mesto za odmor, ima mnogo kajak klubova usput, ali sam nekoliko puta prenoćila i u šumi. U Budimpešti sam naišla na porodicu koja živi pored reke i primili su me na celu sedmicu, što je bilo zabavno. Obično kampujem na mestima gde je to dozvoljeno, ali ponekad pitam ljude koji žive uz reku smem li da prenoćim na njihovom imanju. Obično kampujem dva dana, jedan za odmor i jedan da razgledam mesto gde se nalazim. Tako sam upoznala Beč, Budimpeštu, Bratislavu, Komarno. Idem polako, ne žurim. Većina ljudi prevesla ceo plovni put Dunava za tri meseca, a ja sam već tri meseca na vodi i tek sam na pola puta. Imam vremena i uživam u putovanju, kaže mlada avanturistkinja.

U svaku zemlju u koju namerava da uđe Džoana mora da se putem mejla prijavi, objasni na kakvom je putovanju, što je tera da proverava i procedure vezane za boravak, da li može i koliko da ostane u državama. Tako je, uz pomoć Gugl-mape, pronašla Liberland, slobodnu i otvorenu zemlju između Hrvatske i Srbije, i odlučila da je poseti. Dopala joj se.

- Jedino što me je uplašilo ovde je što se noću čuju šakali, pa sam se pitala da li ima i vukova, iskrena je kajakašica.

U Apatinu je posetila nekoliko restorana koji su joj se svideli i nastaviće da istražuje.

- Nalazim da je u Apatinu i Srbiji lepo i mirno. Svidela mi se pekara i pijaca na kojoj sam primetila mnogo svežih proizvoda. Ljudi su ljubazni i, iako ne znam srpski jezik, većina njih zna engleski i lako se sporazumevamo. Ovde bih mogla i živeti, kaže s osmehom Džoana.

U Apatinu će provesti nekoliko dana, pa će posetiti i obližnji Sombor.

Njeno putovanje dalje ide prema Aljmašu u Erdutu, na hrvatskoj strani, gde će opet kampovati nekoliko dana. Na putu prema Đerdapu par dana će posvetiti upoznavanju Novog Sada i naše prestonice Beograda. Nakon Golupca i Đerdapa napustiće Srbiju i nastaviti putovanje prema svom cilju, Turskoj. U knjizi u kojoj bude opisala svoje putovanje Dunavom saznaćemo i kakve je utiske ponela iz Srbije i Apatina.vila najbolji utisak na turiste.

(Telegraf.rs)