Majka 20 godina čuva sećanje na sinove: Blizanci poginuli za vreme NATO bombardovanja, brat im umro od tuge

"Iako je prošlo više od 20 godina od tragedije koja je zadesila moju porodicu, ne prođe dan, ne prođe sat, minut, a da ne pomislim na svoju decu. Rat mi je odneo najmilije. Živim samo da bih očuvala sećanje na moja tri heroja. Živim, a kao da nisam živa", priča Nada Milić, u rukama stežući ram sa fotografijama svojih sinova.

Preporučujemo

Ova žena iz Kraljeva majka je tri sina koji su stradali za vreme i neposredno posle NATO bombardovanja. Blizanci Srđan i Boban Milić (26) aprila 1999. godine poginuli su kao pripadnici Vojske Jugoslavije braneći Kosmet i Prištinu, gde su živeli.

Najpre je poginuo Srđan, potporučnik. Bio je u vozilu sa još tri vojnika. Naišli su na minu kod Srbice. Sva tri vojnika su poginula, a Srđan je zbog teških povreda preminuo 4. aprila.

Deset dana kasnije, 14. aprila, na ratnom zadatku poginuo je i Boban, poručnik Vojske Jugoslavije. On se kod Đakovice nalazio u oklopnom vozilu sa još sedmoricom vojnika kad su ih pogodile dve rakete na toplotno navođenje.

- Sećam se da mi je Boban pre odlaska u jedinicu rekao: "Majko, ako ideš Srđanu na grob, zapali i za mene sveću". On je hteo da kaže da ja to umesto njega uradim, a na našu veliku nesreću, ispalo je da treba i za njega da je zapalim - priča Nada za Kurir.

Posle bombardovanja, Nada, njen suprug Dragoljub i njihov najstariji sin Goran preselili su se u Kraljevo. Morali su da napuste rodni kraj. S prištinskog groblja na kraljevačko Novo groblje preneseni su i posmrtni ostaci dvojice blizanaca. Treći, najstariji sin, godinu dana, svakoga dana po završetku posla, a radio je u kraljevačkoj carinarnici, obilazio je grobove svoje braće, sedeo kraj njih i tugovao.

- Tuga za braćom bila je tolika da Goran nije izdržao. Srce mu je prepuklo od tuge. Preminuo je u snu, 13. maja 2000. godine, a imao je samo 28 godina. Bio je veren i pred ženidbom. Sahranjen je u grobnici pored braće. Tamo sada počiva i moj suprug Dragoljub, koji je umro 2011. godine - dodaje Nada.

Kuća u Kraljevu, koju je njen svekar sagradio za trojicu svojih unuka, sada čuva uspomenu na njih. U njoj je majka Nada napravila spomen-sobu u kojoj se nalaze predmeti i fotografije braće Milić, njihove lične stvari, medalje sa sportskih takmičenja, kao i dve posmrtne medalje - za hrabrost i junaštvo. Na kući je mermerna tabla sa čituljom za trojicu braće.

Prijatelji dolaze

Nada kaže da, iako je prošlo više od 20 godina od stradanja njene dece, majčinske suze do danas nisu presahle.

- Dolaze mi Srđanove i Bobanove kolege iz vojske, posećuju me rođaci, komšije. Odem ponekad i u Kosovsku Mitrovicu, gde jedan od trgova nosi ime mojih sinova. Danju nekako i izdržim, ali kad padne noć, bude mi teško, prisetim se najtežih momenata u svom životu. Pa ipak znam da sve dok živi sećanje na moje sinove, živi su i oni.

Majka Nada kaže da je svake godine ponosna kad na groblju, kraj spomenika, ugleda ljude u vojničkim uniformama. Kako kaže, kao da vidi svoju decu.

Kad su Milići sahranili svog drugog sina, otac Dragoljub stavio se na raspolaganje Vojsci Jugoslavije i borio se na Košarama. U spomen svojoj deci, po završetku rata napisao je knjige "Moji sinovi" i "Sokolovi slomljenih krila". Iako zdrav i fizički aktivan, preminuo je iznenada 2011. godine u 61. godini. Nada nam kaže da je i njega sustigla neizreciva tuga.

(Telegraf.rs)