"Padale su bombe, vodile ulične bitke": Aleksandar 49 dana bio zarobljen u Ukrajini, u muci našao prijatelje

Vozač kamiona Aleksandar Dražić (46) bio je zarobljen u paklu rata u Ukrajini 49 dana. Kada je sukob počeo, bio je u mestu Semipolki nedaleko od Kijeva. On je u sredu evakuisan iz Ukrajine, a sinoć je stigao u Beograd.

- Bilo je jezivo, napeto, pucalo se bez prestanka, padale su bombe, vodile se ulične bitke... Proveli smo nedelje u skloništu. Plašili smo se, strepeli i tokom povratka, da li će sve proteći u redu. Ali sada je to sve iza mene. Konačno idem svojoj porodici - kaže Aleksandar za Novosti.

Posle evakuacije iz Ukrajine preko Poljske, Dražiću je firma za koju radi kupila avionsku kartu za let u 18.55 iz Varšave, preko Frankfurta, za Beograd. Na aerodromu "Nikola Tesla" čekala su dvojica drugara da ga odvezu kući u selo kod Jagodine, gde su ga sa nestrpljenjem iščekivali supruga Brankica i sin Đorđe.

Dražić je gotovo dva meseca proveo zarobljen u Ukrajini, svega oko 30 kilometara severno od Kijeva, gde su se borbe do pre nekoliko dana vodile gotovo danonoćno. I iz vazduha i na zemlji. Tamo se zatekao spletom nesrećnih okolnosti, prevozeći robu iz Srbije za rusko tržište, vozeći za novopazarsku firmu "Profi tek" u kojoj je zaposlen. U momentu kada se iz Rusije vraćao za Srbiju, počeo je rat u Ukrajini, pa ga je vojska isključila sa puta nedaleko od Kijeva u mestu Semipolki, gde se u skloništu nalazio gotovo sve vreme.

Dane pune neizvesnosti i strepnje, dok je bio u Ukrajini, lakše je podneo jer je sve vreme bio sa kolegom iz Belorusije, kog je tamo i upoznao. Obojici je ukrajinska vojska konfiskovala kamione, a do pre dva dana zbog velikog rizika nije bilo ni govora o izvlačenju.

- Spasavanje obojice organizovale su naše i beloruske institucije u saradnji sa Crvenim krstom u Ukrajini. Usput, prema poljskoj granici, pridružila su nam se još dvojica vozača iz Belorusije. Ujutru oko sedam časova, ispred skloništa nas je sačekao džip Crvenog krsta sa ukrajinskim tablicama, a vozač je imao dokumenta ove zemlje. Vojska nas je zaustavljala na svakih 10 kilometara, ali nas četvoricu niko ništa nije pitao, gledali su samo dokumenta vozača, volontera Crvenog krsta. Plašili smo se, naročito su Belorusi bili zabrinuti, ali je sve prošlo dobro. Bio sam zgranut kako je sada izgledao put kojim sam i ranije prolazio više puta. Svuda okolo bile su razrušene kuće, mostovi, ulice... Tuga i očaj. Stigli smo na poljsku granicu oko 15 časova, gde me je već čekala konzul Jelena Cvijanović iz Ambasade Srbije u Varšavi - objašnjava proces svoje evakuacije Aleksandar.

Priča i da je pre ulaska u Poljsku oko pet sati čekao proveru. Kada je ušao u tu zemlju, nameravao je da sačeka prijatelje iz Belorusije, ali su mu carinici rekli da kolege neće skoro.

- Strahovali su i tokom puta da ih neće pustiti u Poljsku, ali su mi satima kasnije, kada sam već bio u hotelu u Varšavi, javili da su i oni prošli. Znam da su došli u Belorusiju i da se odmaraju pre nego što nastave put do svojih kuća. A Serjoža će mi ostati drug do kraja života. Spojili su nas ratni dani u Semipolkiju. Kad bi se smirila pucnjava, vreme smo provodili u obližnjem motelu, gde smo mogli da se okupamo i odmorimo. Tamo smo pripremali i hranu. Doduše uglavnom sam ja bio zadužen za kuvanje. Ako nije bilo hleba u obližnjoj radnji, nalazili smo brašno, pa sam nam spremao palačinke. Ništa se nije bacalo, a u meniju su bili popara i prženice. Spremao sam i ribu za praznik Mladenci, varivo od pečuraka, a Serjoža je jedino umeo da nam oljušti krompir. Ipak, bilo je i dana kada nije bilo gotovo ničega - priseća se Aleksandar.

Kako kaže, zahvalan je na podršci i pomoći svima koji su ga bodrili i brinuli prethodnih nedelja. Kako svojim najbližima, tako kolegama, Ministarstvu saobraćaja koje je sa Crvenim krstom, a potom našom ambasadom u Poljskoj i Ministarstvom spoljnih poslova, organizovalo njegovo izvlačenje iz Kijeva.

- Mnogo mi je značilo što nisam bio sam i zaboravljen. Bio sam na svakodnevnoj liniji sa šefom Androm, ljudima iz Udruženja za međunarodni transport, zvali su me i iz Privredne komore Srbije. Verovatno sam mnogima zadao brige, a ovo je do sada bilo najteže iskustvo za mene, otkad radim.

Prvo odmor, posle za volan

Kako kaže Dražićev pretpostavljeni Andra Stojiljković danonoćno su brinuli za njega i ne mare za kamion koji je ostao u Ukrajini.

- Samo da se on izbavio, jer smo mnogo brinuli za njega. Kad se odmori i bude spreman da nastavi da vozi, a nećemo ga pritiskati, dobiće drugo vozilo. Laknulo nam je kada se izvukao.

I Aleksandar je saglasan da mu je potrebna mala pauza pre nego što ponovo sedne za volan, ali neće odustati od posla, barem dok sin ne završi studije na Višoj školi za saobraćaj u Leskovcu. Tamo se, kako sa ponosom kaže, školuje da bude šef, a ne šofer.

(Telegraf.rs)