Bacio se u čeljusti bulmastifa da bi spasao devojčicu: Mali jazavičar Leo imao je srce lava i Pančevo ga pamti

"Neko je morao da se žrtvuje tog dana. Bio je to naš Leo, ali je devojčica spašena i to je najvažnije. Ovde mu je sad mesto. Dolaze mu deca kao kad je bio živ i uživaju pored njega."

Ovako za Telegraf počinje priču Bogdan Ilić, dok punog srca stoji pored spomenika svog hrabrog jazavičara Lea u Narodnoj bašti u Pančevu. Skulptura psa izvajanog u prirodnoj veličini postavljena je tako da Leo krupnim okicama gleda pravo u dečji park i motri na mališane baš kao što je radio pre nego što je svoj život žrtvovao upravo za jedno dete.

Nedavno se navršilo osam godina od hrabrog podviga ovog psa o kojem je izveštavao ceo svet. Bio je to 9. mart 2014. godine kada je na devojčicu Nikolinu Vučetić, koja je tada imala nepunih 11 godina, iz susednog dvorišta skočio razjareni bulmastif. Nikolina je izašla da vozi rolere, a komšijina kapija je igrom slučaja ostala odškrinuta. Pas je izleteo i skočio na Nikolinu koja je istog trena pala na zemlju. Bulmastif ju je ujeo za ruku i počeo da je baca sa jedne strane ulice na drugu.

- Mi smo svi kuća do kuće. Supruga je čula kako devojčica vrišti i zapomaže. Istrčala je odmah da vidi šta se dešava, a za njom i naš mali jazavičar Leo. Hteo je da skrene pažnju bulmastifa na sebe, ali je bio suviše mali da bi skočio na njega, kao što su tada neki pisali. On je imao 12 kilograma, a taj bulmastif najmanje 50. Leo ga je sve vreme obletao, čapkao, provocirao. Da je mogao, rekao bi mu "ma pomeri se više". I uspeo je da skrene pažnju na sebe, da bi bulmastif konačno ostavio devojčicu na miru - priča Bogdan za naš portal.

Kada je pustio preplašenu i ranjenu devojčicu, razjareni pas pogledao je prvo u Bogdanovu suprugu koja je stajala odmah pored i u očaju razmišljala kako da spasi dete iz čeljusti bulmastifa.

- Bilo je: ili će da skoči na nju ili na Lea. A Leo nije odustajao. Čapkao ga je sve dok se bulmastif nije okrenuo potpuno ka njemu - navodi Bogdan.

Bio je to trenutak kada je maleni Leo sa srcem lava žrtvovao svoj život.

- Sve mu je zdrobio. Probušio mu je creva, polomio karlicu. Ja, nažalost, nisam bio tu. Pola sata ranije otišao sam sa prijateljem do susednog sela na druženje. Leo nas je ispratio do kapije. Kad, u nekom trenutku, zove me starija ćerka Biljana. Plače, vrišti, kaže: "tata, ti ne znaš šta se dešava, neki pas je rastrgao Lea". Plače, jeca i prekida vezu - priseća se Bogdan.

Kada se vratio kući, nije zatekao nikoga. Supruga i ćerke uveliko su tražile pomoć bilo kog dežurnog veterinara.

Dok je drama još trajala, kaže Bogdan, bulmastifu su prišla i trojica momaka koja su tu prolazila, ali nisu uspeli da ga smire. Pas se, kaže nam Bogdan, povukao tek kada se pojavio njegov vlasnik.

- Ti momci su uzeli Lea, ušli u kola i sami ga odmah odvezli kod najbližeg veterinara. Bila je nedelja, svega se sećam kao juče da je bilo. Veterinarka je pogledala, rekla da mu je stomak iscepan i probušen, i nije htela ništa da radi dok ne dođu Leovi vlasnici - kaže Bogdan.

Međutim, tada su tek usledile strašne vesti. Kada su Ilići stigli kod veterinara, saopšteno im je da Leu nema spasa i da jedino mogu da ga uspavaju.

- Ćerka Biljana je vrištala, nije htela da čuje. Našla je preko drugarica neku Kliniku u Beogradu koja je pristala da operiše Lea. Operacija je čak i dobro prošla, ali je sledećeg dana Leo dobio sepsu i uginuo - priča Bogdan.

Njegove ćerke, a naročito starija Biljana, jako su teško podnele ovaj gubitak. Ni u godinama koje su usledile nisu mogle da govore za medije, jer bi im to iznova otvaralo rane.

- Žena se takođe dugo borila sa traumom zbog svega što je videla. Kada se bulmastif u jednom trenutku okrenuo ka njoj, mislila je da će je rastrgnuti, da je to njen kraj. Pričala mi je da je zapenio, da su mu oči bile krvave. I da nije bilo Lea da mu skrene pažnju na sebe, ko zna šta bi bilo - zaključuje na kraju Bogdan.

Srećan je, kaže, što je imao takvog psa i što je njegov spomenik danas baš na takvom mestu da je okružen decom koju je najviše voleo.

- Nikolina se oporavila i to je najvažnije. Mogu misliti kakvu je tek traumu ona preživela. Znam da je na rukama imala rupe od ugriza, takve rupe da ste prst mogli da gurnute u njih - priseća se Bogdan.

Nikolina je danas maturantkinja, završava srednju školu i ima svog ljubimca Leu.

- Bila je to baš velika trauma za nju. Da bi je prevazišla, savetovali su nam da joj odmah uzmemo psa. Danas ih ima dva - labradorku Leu i čupavog bišona Arčija. Nikolina je danas dobro. Lea nismo zaboravili, uvek ćemo ga se sećati s ljubavlju. Bio je omiljen pas u našoj ulici - poručuje za Telegraf Nikolinin otac Bojan Vučetić.

Deca dolaze do spomenika, pomaze Lea i ostavljaju mu koske i cveće

Vajarka Svetlana Karović Deranić uradila je maestralan posao. Spomenik Leu toliko je veran da vas samo pogled na njegove tople okice tera da zaplačete. Čini se kao da je tu, kao da će sa biste skočiti i potrčati ka deci.

- Imala sam želju da obeležim taj slučaj, da učestvujem u čuvanju sećanja na Lea. Videla sam obaveštenje na Fejsbuku, gde su ljudi pozivali na podizanje spomenika hrabrom psu, i ubrzo potom pisalo mi je i samo udruženje, pošto imam radove u javnom prostoru. Uradila sam spomenik volonterski, to je moja donacija - priča nam Svetlana Karović Deranić.

Ne samo Pančevo, već je, kaže, cela javnost bila baš dirnuta ovim slučaje. Građani su odmah podržali da se podigne spomenik.

- Ja sam našla materijal, ali sam ostala bez svog modela. Pančevo ima dosta jazavičara, ali baš tada ih nije bilo. Tražila sam fotografije na internetu. Meni je jako bilo bitno da se u toj maloj figuri prenese poruka - da se podsetimo na tu ljudsku osobinu koju smo u današnje vreme zanemarili, a to je želja da pritrčimo u pravom trenutku, da se nađemo u pravom trenutku, da ne mislimo samo na svoje potrebe i zato je postavljen upravo da gleda u taj parkić sa decom. I dalje je njihov čuvar - poručuje vajarka na kraju.

Dok pakujemo opremu u parku i vraćamo se nazad u redakciju, vidimo kako jedan dečak, trčeći za loptom, zastaje pored spomenika. Uzdiže se na prste i mazi Lea po njušci. Vidi da ga posmatramo, pa se stidljivo vraća kod drugara.

Nekoliko minuta kasnije tu prolazi devojčica, bere cvetić iz bašte i spušta ga kod Leovih šapica.

Ne kažu bez razloga da je ljubav besmrtna. Leo fizički odavno nije tu, ali njegovo hrabro pseće srce i danas uči decu koliko je važno saosećati. A i odrasle, jer nam je ova lekcija svima preko potrebna.

(Telegraf.rs)