Glumac pokrenuo priču o eutanaziji, koja je kod nas nelegalna: Pravo na dostojanstvenu smrt ili samoubistvo?

Eutanazija - tema je koja je ovih dana ponovo aktuelna u našim i svetskim medijima, a pokrenuo je slavni glumac Alen Delon koji se odlučio na taj čin. Zagovornici eutanazije kažu, između ostalog, da je to pravo na dostojanstvenu odnosno smrt iz milosrđa za bolesnike kojima nema spasa, dok drugi tvrde da je to pomaganje u samoubistvu. Još uvek ne postoji jedinstvena definicija eutanazije - rekla je za Radio Beograd 1 Marina Mijatović, advokat.

- Kako se određuje eutanazija zavisi i od države do države, i od teoretičara. Neki smatraju da ne može da se kaže "dostojanstvena smrt", jer bi to značilo da je neko već preminuo, te da bi trebalo govoriti o dostojanstvenom umiranju, na isti način na koji govorimo o dostojanstvenom životu i upravo u vezi sa tim postoji najveća saglasnost -  objašnjava Marina Mijatović.

Preporučujemo

Što se, pak, tiče regulative, postoje zemlje koje su prihvatile da je eutanazija legalna. U onima u kojima toga nema, ipak postoje neki oblici eutanazije koji imaju svoje specifičnosti, pa u skladu sa tim te države i definisale dostojanstveno umiranje.

Broj zemalja u kojima je eutanazija legalizovana je mali - u Evropi su četiri, poslednja je Španija koja je prošle godine usvojila zakon, a od ranije takvo regulisano pravo postoji u Belgiji, Luksemburgu i Holandiji. U nekom obliku postoji i u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkj, na Novom Zelandu, u Australiji i u nekim američkim državama.

Ali, niti je to jedinstveno niti postoje jedinstvena pravila - svaka zemlja je u skladu sa nekim svojim propisima i stavovima donela zakone i usvojila određene oblike na koji način lekari asistiraju u tom procesu i tako ispunjavaju prava pacijenata.

Šta kaže zakon u Srbiji

Kod nas je još uvek eutanazija nelegalna, objašnjava dalje Mijatovićeva odgovarajući na pitanje kakva je situacija u Srbiji i da li kod nas postoji pravo pacijenta da odbije terapiju, a posebno s obzirom na to da se o tome dosta polemisalo početkom 2020. godine, kada je bila aktuelna rasprava o Građanskom zakoniku.

U njemu postoji odredba, preciznije jedan opšti član, koji kaže da bi trebalo prihvatiti eutanaziju.

Cela ta ideja sugeriše da bi to pitanje trebalo regulisati posebnim propisom, detaljno, kao što je to učinjeno u svakoj državi koja je legalizovala eutanaziju, da ne bi bilo zloupotreba, što je uvek osetljivo, a kod nas i otvoreno pitanje.

Inače, po našem Krivičnom zakoniku ubistvo iz samilosti je kažnjivo, a predviđena je i zatvorska kazna. Zato ne postoji mogućnost da se izvrši neki vid eutanazije, da lekari učestvuju u tome. Mi dugo polemišemo o tom pitanju i čini mi se da se, nekako, jednom godišnje ono otvori, ali pošto Građanski zakonik pokušavamo da usvojimo već 15-20 godina, ono i ostaje samo otvoreno, kaže Mijatovićeva.

S obzirom da više od 160 zemalja sveta kažnjava zakonom "pomaganje u samoubistvu", odgovarajući na pitanje da li je eutanazija na prvom mestu stvar zakonodavstva, ona precizira da je to podjednako pitanje i prava i medicine. Kad govorimo o medicinskom pravu, tema eutanazije najbolje pokazuje kako se moraju uklopiti obe branše te pronaći najbolje rešenje.

- Mi bismo mogli da usvojimo dobre primere Holandije, Belgije, Luksemburga, a postoje i varijacije među njihovim rešenjima, što bi sve moglo da se iskoristi i prilagodi našem zakonodavstvu, ali bi u svakom slučaju trebalo što pre rešiti to pitanje -  kaže Mijatovićeva.

Pacijent sada ima pravo da odbije terapiju - Zakon o pravima pacijenata od 2013. to predviđa, pa se zato razvilo i pitanje da li je to jedan vid eutanazije. Iako kada se lečimo, treba da se učini sve da budemo izloženi što manjem bolu ( zbog čega se i sve više govori o palijativnom zbrinjavanju ljudi koji imaju teška oboljenja, najčešće kancer), odbijanje terapij nije eutanazija, nego je to pravo pacijenta, jer niko ne može da vas natera da prihvatite neki medicinski tretman ili da pijete lekove. Zato to ne postoji kao vid eutanazije u zemljama koje su je regulisale.

Poseban je aspekt ako pacijent nije svestan. U Holandiji, recimo, kada neko oboli i lekari daju prognozu da je to neizlečiva bolest, da će samo napredovati i doći do trenutka kada pacijent neće moći sam da odluči, postoji mogućnost da se on unapred izjasni.

Naravno, govorimo o izuzetno preciznoj i jasno proceduri da će, kada dođe u takvo stanje, važiti unapred data saglasnost, odnosno njegov zahtev. Kod nas, po pomenutom Zakonu o pravima pacijenata, pacijent bi trebalo da da pristanak da neko drugi odlučuje o njegovom lečenju. Ukoliko pacijent to ne dozvoli, onda bi trebalo da odluči konzilijum.

Ono što je kod nas prilično opasno jeste da ljudi nisu upoznati sa pravom da pisanim putem moraju da ostave saglasnost ko je ta osoba koja će kasnije odlučivati o tretmanima i njihovom daljem lečenju, a važno je napomenuti da je to obaveza zdravstvenih ustanova da upozanju pacijente sa tim njihovim pravom.

(Telegraf.rs)