Miroslav je heroj sa Košara i otac 3 ćerke. Još nosi geler u nozi i sećanje na mrtve drugove: "Bili smo deca"

24. mart 1999. - datum koji će u našoj prošlosti zanavek biti ispisan crnim slovima, natopljenim suzama i krvlju.

Dok su nebo nad Srbijom parali avioni NATO alijanse, Kosovo i Metohija bili su poprište borbe srpskih vojnika i terorista OVK, potpomognutih albanskom vojskom i NATO avijacijom. U tim borbama za svaki pedalj srpske zemlje i najstrašnijom Bici na Košarama učestvovao je i Subotičanin Miroslav Vidač, tada 19-ogodišnjak, koga je bombardovanje zateklo na redovnom odsluženju vojnog roka, piše Subotica.com.

Preporučujemo

- Bio sam septembarska klasa u Valjevu, gde sam bio do 7. marta kada smo otišli u Peć. Kao da je juče bilo. Već 23. marta su u krugu kasarne naredili opštu mobilizaciju, a sutradan ujutru smo ispraznili kasarnu. Bili smo svesni da će se nešto desiti, samo je bilo pitanje kada i kako. Ne znam, nismo se bojali, verovatno zato što nismo ni slutili šta nas čeka - seća se Miroslav.

- Posle nekoliko dana u "mrtvim zasedama", otišli smo u ispomoć u karaulu Morine gde smo proveli nekoliko dana, dok OVK nije probio karaulu Košare.

Onda je stigla komanda da se i njegova jedinica spusti u Ponoševac, gde se nekoliko dana skupljala četa, sve dok poslednji vojnik nije stigao.

- Podelili su nam hranu, municiju i sve što je potrebno da krenemo gore. U konvojima kamiona orila se pesma, što govori koliki je starh u ljudima postojalo i da smo time sami sebe hrabrili i podizali moral. Svi smo mi deca bili, čak i decembarska klasa koja ni obuku nije prošla kako valja, vrlo malo je bilo oficira među nama. 

Baš kao u pesmi "Krvav mjesec vrh Košara, grobnice ga srpske skrile..."

- U jednoj kolibi smo zatekli brojne mrtve. I nekoliko živih među njima. Mnogima je to jako teško palo. Prekrili smo ih šatorskim krilima - uzdišući će Miroslav.

- Nastavili smo da se penjemo ka karauli, smenjivali su se kiša i sneg, a mi oskudno obučeni, u lakoj uniformi. Kada smo stigli na položaj, na 300 metara od vatrene linije, kao dobrodošlicu smo dobili 128 granata sa svih strana. Otac me je naučio da granata dok leti i ne padne ona zviždi, ako ćuti ona je blizu tebe, ako je čuješ ona je preletela.

Na tim položajima Miroslav je proveo svo vreme borbi na Košarama, koje su počele 9. aprila, na Veliki petak, i trajale 67 dana.

- Kada je krenula ofanziva naše vojske, to je bila ozbiljna borba. Tukle su bombe, haubice, tenkovi, minobacači... U prvom napadu smo izgubili jedan tenk, jer su ljudi u njemu bili poranjavani, mnogi ljudi su izgubili živote – nastavlja ovaj hrabri Subotičanin.

Ranjavanja nije bio lišen ni Miroslav, a posledice ima i danas zbog kojih je trajni ratni vojni invalid.

- Predeo ispred nas je bio miniran, to niko nije znao, na nekih 500-600 metara od karaule naišli smo na minsko polje. Moj saborac je zgazio, ja sam išao iza i odleteo bar dva metra. Bio je to 6. jun. Gledam pantalone, nigde rupe a noga sva u krvi. Samo dva vojnika su znali kojim putem da nas iznesu, pa su najpre do saniteta, do koga se morala proći cela borbena linija, odneli oficira, pa se vratili po mene - priča i pokazuje ostatke gelera koji su mu još uvek u nozi.

Skroman i vredan, Miroslav ne voli da ga zovu herojem, jer kako kaže svi koji su bili tih dana u uniformi srpske vojske bili su heroji.

- I oni na Paštriku i svi drugi vojnici su heroji. Svi smo jednaki. Košare je bila najteža bitka, ali svi naši vojnici su bili junaci – poručuje Miroslav u čijim venama je vojnička krv.

- Baba mi je bila Zora Roksandić, general Banijskog korpusa, koja se iz Drugog svetskog rata vratila kući sa odlikovanjima, ali bez noge. Otac Lazar je bio u ratu devedesetih u Hrvatskoj. Tako da je za mene borba za svoju državu nešto sasvim normalno. Nešto što se podrazumeva.

Miroslav svoju zemlju nije napustio ni u najtežim trenucima. Da li je ona njega? Od invalidnine i sezonskog rada u Poljoprivrednoj stručnoj službi, sa suprugom Elvirom podiže četvoro dece. U njihovom domu u naselju "Koreja", između Žednika i Subotice, često nedostaje svega sem ljubavi i reda. Na oskudicu i brigu o svakom dinaru su se već navikli, ali nije lako.

- Živimo skromno, ali pošteno. Ništa ne dugujemo, ako i moramo da pozajmimo, to odmah vratimo. Učim svoju decu da budu vredna, da rade, poštuju svaki dinar, a najviše da poštuju ljude oko sebe i vole svoju zemlju - jasan je naš heroj sa Košara.

- Najstarija ćerka želi da završi redovan vojni rok, da se školuje za oficira.

(Telegraf.rs)