Zorica je "majka zmaj" 37 godina: Ne ume da se umije, da uzme kašiku. Samo vidi šta je u činiji, pa je hranim

Moja ćerka je žena od 40 godina. Ne ume da se umije, ne može sama da promeni uložak. Ne zna da uzme kašiku u ruke, samo podigne poklopac da vidi koje jelo je u činiji. A onda sačeka da je nahranim.

Ovako svoju priču za Telegraf.rs počinje Zorica Milisavljević (61) iz sela Junkovac kod Topole. U vreme kada je njenoj ćerci Svetlani postavljena dijagnoza autizma, u Srbiji nije ni postojala inkluzija, ali Zorica je tu bitku bila kao i sve druge majke u njenoj koži - uporno, hrabro i u tišini.

Zašto ovo danas priča? Zato što želi da pošalje podršku svim roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, da iz svog velikog srca koje je celog života samo davalo, pruži još ljubavi onima za koje zna da je trebaju najviše.

Zoricu nećete čuti da plače, da kuka, pa čak ni da samo zvuči potišteno. Ona je život uzela u svoje ruke i kao takvog ga prigrlila sa svim problemima i teškoćama.

- Vodim ovu borbu 37 godina. Ćerka ima 40, ali negde smo tek sa njene tri godine primetili da je drugačija. Imala je mlađeg brata, pa smo prvo uvideli da nema hvat kao on, da ne govori kao on... Kada je operisala krajnike, lekari su nam rekli da joj je oštećen sluh. Vodila sam je tri meseca u Svetosavsku, a psiholog Mira brzo je shvatila da je sa detetovim sluhom sve u redu i da je posredi nešto drugo - priseća se Zorica.

Tada, priča nam, nije toliko bilo reči o autizmu, pa je i njenoj ćerci ova dijagnoza postavljena tek kada je imala 14 godina. Zorica je i pre toga krenula da radi sa svojom Cecom, da je neumorno vodi u vrtić i školu, kako bi je osposobila i socijalizovala koliko god je to moguće.

Da bi joj se posvetila, odrekla se radnog mesta koje je želela i za koje je bila talentovana - posao tehničkog crtača za modele u šivari. "Ustupila sam ga drugoj osobi", kaže Zorica nonšalantno, kao da se ne radi o njenom životu.

- Vodila sam je tri godine dva puta za Beograd, na vežbe od 45 minuta. A pređemo autobusom 80 kilometara u jednom pravcu. Tad nije bilo inkluzije. Vodila sam je u školu 27 kilometara svaki dan u jednom pravcu. Pričam ovo zbog svih onih roditelja koji danas isto čine. Mi nismo birali da naša deca budu bolesna. Zato se nadam da će Zakon roditelj negovatelj stupiti na snagu i da će svi ti roditelji iz senke konačno postati vidljivi i dobiti podršku koja im toliko treba - kaže ova hrabra majka.

Ona je prvi pomak osetila kad je osnovano udruženje "Zagrljaj", 2002. godine. Cecu, kaže, i danas vodi po dva puta nedeljno za Topolu, da se u ovom udruženju druže i zabave. A nekad nije bilo lako ni fizički, ni emotivno, a ni finansijski podneti sva putovanja i ustupke.

- Muž mi je radio 40 godina, ali je sa 35 godina prijavljenog staža ostao bez posla. Onda smo još pet godina morali da uplaćujemo doprinose. Otišao je u penziju sa 18.000 dinara. Primam i pomoć od države koja treba da iznosi 60 odsto od republičkog proseka, ali u stvarnosti ne primim ni 50 odsto - govori Zorica.

Ceca pomalo priča, ali ne pred svima i ne povezano. Ume, kaže njena majka, da priča o ljudima i događajima koje su oni odavno zaboravili ili su umrli, ali u Cecinom svetu i dalje žive.

- Problem je što ona polako zaboravlja i to malo što je naučila - kaže ova nesalomiva majka.

Posebno joj je bilo teško kada joj je sin, koji sada živi u Beogradu sa svojom porodicom, priznao da nije osećao dovoljno njene ljubavi u detinjstvu.

- Nisam imala izbora. Morala sam da se posvetim Ceci jer ona nije mogla bez mene, a sin je uvek bio dobar đak i uvek je delovao snažno - kaže Zorica.

Najveći strah joj je šta će biti sa Cecom kada nje ili supruga više ne bude bilo.

- Uvek je to pitanje: "šta posle nas". Bilo da suprug ili ja ostanemo sami sa Cecom, nijedno od nas to neće moći. Meni je stradalo srce, a sustižu nas i godine. Mi starimo, a Ceca, iako u telu odrasle žene, ostaje dete koje treba presvući i nahraniti - priča nam Zorica i, na kraju, mirnim glasom, u kome je tuga odavno utišana da je niko ne čuje, kaže:

- Bila bih najsrećnija majka da moja ćerka danas ima svoj život. Ali znam, kao i mnoge majke u mojoj koži, da se ta želja nikada ispuniti neće.

(Telegraf.rs)