"Doživljavam ga kao 3. dete": Marija, lični pratilac, pomaže dečaku s autizmom da se izbori za mesto u društvu

Četrdesetdvogodišnja Marija Živković jedna je od dvadesetak Nišlija koje su se profesionalno posvetile podršci deci sa smetnjama u razvoju. Njihovo zanimanje "lični pratilac" od ogromnog je značaja za roditelje čije potomstvo nije u stanju da se samostalno snalazi u inkluzivnom obrazovanju.

Broj onih kojima su potrebne njihove usluge raste, a ove godine finansijsku podršku grada za angažovanje ličnih pratilaca zatražilo je 35 Nišlija. Međutim, zbog isteka ugovora agenciji koja se tim poslom bavila, bez te vrste pomoći ostalo je i onih 22, koliko ih je bilo prethodnih godina.

Preporučujemo

Marija je jedna od nekolicine koji su odlučili da nastave sa tim poslom kako mališani kojima su se posvetili ne bi trpeli. Njene kolege i ona se nadaju da će grad obezbediti finansijsku podršku, kako bi lični pratioci ponovo dobili posao, a roditelji preko potrebnu pomoć.

Marija objašnjava da se latila ovog odgovornog posla i pre nego što se u Nišu pojavilo zanimanje ličnog pratioca.

- Po struci sam diplomirani psiholog, a kako nisam uspela da se zaposlim, počela sam da se bavim psihoterapijskim tretmanom dece sa smetnjama u razvoju. Sa dečakom kom sam kasnije postala lični pratilac, baš iz tog razloga, srela sam se kada je imao četiri, pet godina. Od 2018. godine ustanovljena je usluga ličnih pratilaca u Nišu i ja sam odmah dobila posao jer je njegovim roditeljima bila potrebna ta vrsta pomoći - priča Nišlijka.

Opisujući svoj radni dan, Marija kaže da on počinje pripremom dečaka za polazak u školu.

- Dolazim kod njega, pomognem mu da se spremi za školu. Zavisno od njegovog trenutnog stanja, neki put mu je moja pomoć potrebna i da bi se obukao. Proverim da li je poneo užinu, zavežem mu pertle, obučem jaknu i stavim mu ranac na leđa. Motivišem ga da neke stvari uradi sam, ali mu je podsticaj neprestano potreban. Ne zna kada treba da ode u školu, često mu je neophodna moja pomoć i da bi otišao do učionice. Pomognem mu da se smesti, pripremim mu udžbenike za prvi čas, on to spakuje kada se taj deo nastave okonča, pa mu ja izvadim druge za sledeći čas. Prisustvujem nastavi, osim kada je neki relaksirajući predmet na redu, recimo muzičko, kada izađem iz učionice. Moje prisustvo je neophodno jer zbog svog psihičkog stanja, on ispušta zvukove, hiperaktivan je, ustaje, seda... Nervozan je kada je neuoposlen. Mada mu učiteljica kaže šta treba da uradi, on ne može da zadrži pažnju na tome. Moj posao je da ga usmerim na to što mu je zadatak i da mu omogućim da preko mene ostvari komunikaciju sa učiteljicom, jer on ne govori - kaže Živković.

Kako dodaje, dečaku je pomoć potrebna i tokom velikog odmora. Ume da uzme užinu kada vidi da to druga deca čine, ali ponekad nije u stanju da je otpakuje.

- Treba ga podsticati jer nema pojam o vremenu, govorim mu: "Hajde, jedi, proći će odmor". Kada se nastava završi, pomognem mu da skupi stvari. Dosta toga razume. Više ga mi ne razumemo nego on nas. Zatim ga odvedem kući, pomognem mu da provežbamo ono što je dogovoreno sa učiteljicom. Školski program mu je prilagođen do maksimuma, sad radi ono čime se bave deca u prvom, drugom razredu, ali sa zadovoljstvom mogu da istaknem da je napredak očigledan - objašnjava.

Otkrivajući šta je ono što jednog ličnog pratioca čini dobrim u svom poslu, Marija ističe da je to veza koja mora da se izgradi sa detetom.

- Taj odnos je presudan u našem poslu. Ako ga lični pratilac nema, teško može da ga radi kako treba. Deca sa kojom radimo su uglavnom sa psihičkim smetnjama, malo je onih sa fizičkim hendikepom zbog čega mora da se radi na izgradnji veze ličnog pratioca i mališana o kojima brinemo. Bez tog odnosa, dete ga neće slušati, a lični pratilac neće moći da radi. Ja sam uspela da sa mojim dečakom izgradim taj odnos bez obzira na to što on ne govori, kroz te psihostimulacije. Iz tog razloga njegovi roditelji me često zamole da sa njima pođem na neki pregled, jer je on navikao da mene sluša. Zbog toga sam na neki način postala deo te porodice. Njihovo dete više od polovine dana provodi sa mnom. Bio bi problem da oni nemaju poverenja u mene, ili ja u njih. Oni osećaju da mogu da se oslone na mene, ja sam im na neki način produžena ruka jer su zaposleni. To je velika odgovornost, i ja sam majka dve kćeri, a tog dečaka doživljavam kao treće dete. I, koliko god se trudili da se profesionalno distancirate, to nije moguće. Naš posao se razlikuje od drugih po tome što se borimo za humani cilj, da to dete što bezbolnije socijalizujemo u meri u kojoj njegovi kapaciteti dozvoljavaju - dodaje Marija.

Komentarišući inkluzivni način obrazovanja, ona ističe da smatra da tu treba još mnogo toga da se uradi.

- U nekim situacijama od nas se očekuje da radimo i posao pedagoškog asistenta. To je iz razloga što se za takvu decu radi Individualni obrazovni plan koji treba da sačine stručni radnici iz škole, nastavnici i razredni starešina. Kada je moj dečak pošao u prvi razred, taj IOP je bio neophodan, pa sam ja morala da pomognem učiteljici oko toga, jer ona nije poznavala dete. Sledeće godine će krenuti u peti razred, tada će biti veći broj nastavnika i svi će tražiti mišljenje šta to dete može. Ja, kao psiholog, mogu da im pomognem, ali mnoge moje kolege koje rade kao lični pratioci to neće moći - naglašava Marija.

Bez obzira na to što je pomoć ličnih asistenata neophodna velikom broju roditelja, od 31. decembra prošle godine agencija koja se tim poslom bavila, prestala je da radi u Nišu.

- Svi smo ostali bez posla, roditelji dečaka mi plaćaju koliko su u stanju, subvencija više nema. Međutim, žao mi je mališana, ne mogu da ga ostavim. Deca sa autizmom naviknu na rutinu, svako odskakanje dovodi do anksioznosti. Lično, vrlo sam ponosna na to što sam ostala sve vreme u istoj porodici, to je vrlo važno za dete, jer se sprečava regresija koja nastupa kada se nešto menja, posebno osoba koja je mu je značajna. Znam ženu koja je za protekle dve godine promenila sedam ličnih pratilaca, a njeno dete je sa problemom iz istog spektra. To je vrlo negativno za takvu decu, evidentna je i regresija koja se kod njih javi tokom raspusta jer mi radimo samo dok traje škola. S tim u vezi, vrlo je problematično što se u uslovima tendera koje je grad Niš raspisao za lične pratioce, u opisu posla navodi samo odvođenje i dovođenje deteta u školu, ali ne i prisustvovanje časovima. Prošla sam dve edukacije zbog licenci, i svaki put je objašnjeno da je naš zadatak da budemo uz mališane, te da im pomognemo da se integrišu u socijalnu sredinu, kao i da im pružimo šansu da se osamostale. To znači da je neophodno da budemo i na časovima, vanškolskim aktivnostima, rođendanima, odlascima kod logopeda... Sa ovakvim ograničavanjem opusa našeg rada, nisam sigurna da ćemo uspeti ono što nam je prevashodni cilj, a to je dobrobit dece - zaključuje Marija.

(Telegraf.rs)