Dno Zlatarskog jezera krije tužne priče: Zorana su nosili u korpi dok je voda nadirala, postala je njihov okov

Zoran Đokić, meštanin sela Draževići nadomak Nove Varoši, bio je dvogodišnji dečak kada je sa porodicom napustio svoju rodnu kuću na Kokinom Brodu. Krajem tog hladnog novembra, njegov otac Miljko je u suzama skidao crep sa krova i gledao kako im voda budućeg jezera plavi njive i nadire ka ognjištu.

Među poslednjima su napustili selo koje će, 27. novemra 1961. godine, zauvek biti poplavljeno i postati samo dno, danas mnogima poznatog, Zlatarskog jezera.

- Bilo je to sigurno najlepše mesto u novovaroškoj opštini - priseća se Zoran priča koje je slušao od majke i oca.

- Prelepo seosko naselje gde se nalazilo ušće Uvca i Zlošnice, a i sami znamo kakvo je to bogatstvo kada prolazi reka kroz neko mesto. Mnogo dobra i blaga donosila je ona i ljudi su imali dosta toga,  od izvora ribe do plodne zemlje. Otac je znao da mi kaže da tako, kad čitav dan obrađuješ kukuruz, ne nađeš ni kamičak. Pričao mi je i kako je terao papriku i povrće u Sjenicu na pijac.

Pored zemlje, čiste izvorske vode, livada i šuma, mnogi stari ljudi ovog kraja pamte Kokin Brod i po neobičnoj živosti.

- Tu, oko Ilindana, organizovao se vašar nadomak naše kuće. Skupljalo se i do 50.000 ljudi. Imao je tu i Dom kulture, sportski teren, dućani, škola, crkva... A onda je voda sve odnela - kaže Zoran.

Iako su osam godina pre "potopa" kolale priče o izgradnji brane i pravljenju veštačke akumulacije, mnogo nisu hteli da poveruju u to dok im voda nije došla do praga.

- Pričali su mi da su me stavili u neku pletenu korpu i da je padala kiša. Čekali su poslednji, voda im je već bila za petama, gledali su kako navire i potapa sve, ali su se nadali da će se nešto promeniti. Moj otac je kukao, bukvalno kukao, kad se popeo da skida crep sa kuće. Oko 48 noći je spavao na kolima na kojim se iselio. Mnogo je to bilo teško...

A onda je trebalo krenuti ispočetka. Kao da ranije ništa nije postojalo.

- Odselili smo se u selo blizu Nove Varoši. Vrlo nekorektan odnos prema tim ljudima kojima su oduzeli sve. Pustili su ih da se snalaze sami, kako znaju, da traže gde će da se smeste. Dali su im neku bednu nadokanadu po cenama po kojima su hteli. Teško su ih i prihvatili u novoj sredini. Bila su tada i silna obećanja da će nam izgraditi mostove i puteve, ali to se nikad nije desilo.

Na kraju svega, Zoranu najteže pada što je od mesta gde je rođen ostala samo legenda.

- Teško mi pada kad me neko pita gde sam rođen, a ja mu kažem - rođen sam tamo ispod jezera. Tamo je moje rodno mesto. Ne mogu da se vratim tamo gde sam ponikao. Ali tako je kako je, šta da se radi.

Sa decom preko ledenog okova

Oni što su ostali u okolnim selima, žive kako moraju. Ali preko zime, u ovom planinskom kraju, ni najhrabriji i prekaljeniji se više ne zadržavaju. Magdalena Kurtić se još 1973. godine udala "preko jezera", ali već nekoliko godina unazad sa svojim mužem zimu provodi na drugom mestu.

- Pokupimo se tada, ponesemo i stoku i mače i kuče i odemo u drugo selo. Čekamo po nekoliko meseci da popusti - objašnjava ona.

Priseća se i dana kada se nije moglo tako, kada im je jedina veza sa svetom tokom zime ledena površina jezera.

- Živimo kako se mora. Leti je još i dobro, dolaze ljudi. Ali zimi nemaš kud. Dešavalo nam se, sećam se, 1976. godina... Deca mala, pa se razbole. S jedne strane brdo, planina, sneg veliki, jezero zaledilo. Onda ih uprtimo u naručje, pa preko leda. Samo gledaš kad će led da pukne i da te nema. Ali drugačije se nije moglo.

Bilo je i slučajeva kad su i mrtvi morali da sačekaju.

- Komšija kad je umro morali su da čiste dva dana put preko Božetića da sahrane čoveka.

Zaboravljeni od svih

Jesen 1960. godine bila je poslednja u kojoj su stanovnici Kokinog Broda ubirali plodove svog rada. Već naredne, naselje je počelo da se prazni. Prodavnice su bile napuštene, kao i škola. Počeli su rušenjem štala, ambara, rezanjem voća i pripremama za put bez povratka. Zauzvrat im je dodeljena određena svota novca, za koju se nisu pitali. Mnogi su kupili skromne kuće u kojima će započeti novi život.

Ipak, kada seljaku uzmeš zemlju, uzeo si mu život. Tako bar tvrdi Miroslav Popović iz zaseoka Vasilići.

- Bio sam dete, ali sećam se Kokinog Broda. Dosta meštana je imalo. Narod se kretao, družio, bio je veseo...

Priseća se svog dede, pravog domaćina. Kako kaže, srce mu je prepuklo od tuge samo nekoliko meseci nakon potopa.

- Moj deda Anđelko je 1961. godine umro od infarkta kada je video da voda plavi njegovu luku od 20 hektara. Ni Čačak nije mogao da se poredi sa tom zemljom. Nije to plaćeno nešto mnogo, koliko su hteli toliko su i platili. Bile su tu sve njegove njive, šume, pašnjaci, izvori. Držao je po 80 ovaca i jagnjadi, 10 krava, dva para volova, tri konja, 70 košnica, bio domaćin čovek... Sve je to nestalo tada, tako da smo se našli u čudu i jadu - priča Miroslav.

Nekoliko meseci gledao je tada, kao i drugi meštani, kako krov crkve svetog Jovana Krstitelja pluta po površini vode.

Okolna sela su praktično odsečena od sveta. Tako je i danas. Brod koji je uveden za prevoz meštana iste godine kada je nastalo jezero, sada saobraća samo nekoliko puta sedmično. A više i nema koga da prevozi. Mnogi su krenuli u potragu za nekim boljim životom.

- Zimi nema niko, dođemo samo leti da tu kao nešto radimo. Čak i meštani se zimi isele kod svoje dece po gradovima. A i ovde mi starosedeoci, obični ljudi, ne smemo ništa da radimo jer smo u okviru rezervata i sve nam je zabranjeno... Dolaze samo ovi što grade vikendice, pa se kao priča o nekom turizmu, a decenijama nemamo ni put. Tuga i jad.

Lepota koja "uzima danak"

Izgradnja brana na Uvcu bili su za to vreme veliki građevinski poduhvati. Planovi su za pravljenje veštačkih akumulacija i brana, zahvaljujući kojim će zasijati čitav jedan deo Jugoslavije, počeli su da se kuju još od 1950. godine. Od tada, inženjeri i stručnjaci iz svih delova tada velike zemlje, obilaziće ovaj kraj.

Prema tvrdnji hroničara, dolazilo je dosta ljudi sa svih strana, kretali su se među lokalnim stanovništvom, počeli da grade svoje zgradice i barake. Trajalo je to godinama, ali meštani nisu verovali u zlu sudbinu koja bih mogla da ih zadesi. Nisu se pitali, a ni zapitkivali mnogo. Vodili su svoju brigu.

Projektovanje brane na Kokinom Brodu završeno je 1958, a kotlina površine 1.270 hektara poplavljena je sa 250 miliona kubika vode 1961. godine.

Ove godine, Zlatarsko jezero, osim po svojim tursitičkim potencijalima, došlo je pod oko javnosti i zbog velikog pada nivoa vode. Ponovo su se ukazali "duhovi prošlosti". Isplivale su zidine crkve i grobovi predaka.

Poptopljeni grobovi i svetinja, kao i mnogi unesrećeni ljudi, među stanovnicima su rodile mnoge legende o "ukletom jezeru".

- Uzima svoj danak - kažu naši sagovornici aludirajući na brojne slučajeve utapanja i sletanja automobila sa magistrale.

Tokom izgradnje HE Kokin Brod 15 radnika poginulo je na gradilištu.

(Telegraf.rs)