Oni su nevidljivi, rade za minimalac, a posao im jedan od najodgovornijih: Ova mama na zidu čuva njihove slike

Da bi radili ovaj posao, ljudi moraju da budu humani. Moraju da saosećaju, da umeju da oslušnu tuđe potrebe, da budu oni koji se povuku iz centra pažnje i potpuno posvete drugoj osobi. Nesebični. I jaki. A u Srbiji naročito jaki.

Ako se pitate zašto, odgovora je više, ali se ključni svode na to da će ovi ljudi i pored sve te posvećenosti raditi za minimalac, uglavnom puno radno vreme i bez prava na plaćeno bolovanje.

Vreme je za konačan odgovor: to je posao ličnog pratioca. Onog koji svoj dan posvećuje detetu sa smetnjama u razvoju, vodi ga u školu, pomaže mu da uči i da se druži, koji se trudi da to dete postane deo društva, da ga učini vidljivim i prihvaćenim i da njegovim roditeljima, nekad umornim od borbe, pruži utehu.

Ne zvuči nimalo lako, zar ne?

Zanimljivo je da, kada pitate lične pratioce o njihovom poslu, prvo što će vam reći je da ih ispunjava.

- Rad sa njima skroz ispunjava. Lepo je kada vidite da neke male stvari uspete sa njima i to vam mnogo znači. I kada vidite da im stvarno pomažete i da oni, povučeni u svoj svet, uspevaju i u ovom, zajedno sa vama. Moj odnos sa Lazom nije verbalni, ali njegovi osmesi i zagrljaji mi uvek kažu koliko mu značim - priča za Telegraf.rs Tamara Glišić, lični pratilac četrnaestogodišnjeg Lazara iz Novog Sada, dečaka s autizmom koji ide u sedmi razred.

Nema onoga "teško mi na poslu", "šef me maltretira".... 

Đurđina, lični pratilac njegovog brata blizanca Stefana, govori s istim entuzijazmom. Nema onog "teško mi je na poslu", "šef me maltretira", "mrzi me da ustanem ujutru". Umesto toga, prvo što smo od nje čuli bilo je "osećaj je lep", "pomoć je obostrana" i "ovo je pravo zanimanje za mene".

Dobro, i na našu konstataciju da ćemo apelovati na veće plate pratiocima, spontano je uzviknula "hvala Bogu".

- I mi se nadamo boljim uslovima. Ja sam student defektologije i kod nas na fakultetu je prirodno da nam već na trećoj, četvrtoj godini profesori ponude da radimo kao lični pratioci. Kroz ovaj posao ja sam shvatila da nisam pogrešila profesiju. Lep je osećaj, pomoć je obostrana. Deca nama pomažu da što više shvatimo taj njihov svet, da prepoznamo njihove potrebe, a mi njima pomažemo da se uklope u ovaj svet - priča nam Đurđina Marković.

Pratilaca u Srbiji nema mnogo. Logično, teško je naći toliko humanih ljudi koji bi za mali novac radili tako težak i odgovoran posao. Pratioci se uglavnom menjaju na dve godine.

Posle toga, Lazina i Stefanova majka Violeta bije iste bitke - da deci obezbedi pratioca za školu koji će uspešno ispuniti jedan zadatak, da svoje srce iskreno otvori za njih.

- Pratioci nam znače mnogo! Znate, ja ne mogu svoje sinove samo ostaviti u školi i otići na posao mirne glave. Oni moraju imati osobu koja će im pomagati da funkcionišu u školi, a koja će im pre svega biti drugar - objašnjava nam Violeta na početku razgovora.

Roditelji u Novom Sadu pratioce nalaze sami, pa preko servisnog centra "Milan Petrović", sklapaju ugovore sa njima. Violeta se trudi da uvek, koliko može, iz svog džepa poveća platu Lazinom i Stefanovom pratiocu.

- To je osoba koju puštamo u kuću, osoba koja pomaže funkcionalnost vašeg deteta, da se socijalizuje, da savlada gradivo, da ima svog druga. Osoba na koju vi i dete možete da se oslonite. Do sada sam uglavnom imala lepa iskustva sa pratiocima i puno su pomogli i Lazi i Stefanu - priča nam Violeta.

Na zidu u njihovom stanu uramljene su slike Laze i Stefana sa svim njihovim dosadašnjim pratiocima. 

Zašto je plata minimalna?

U Društvu za cerebralnu i dečiju paralizu Ivanjica koje pruža usluge ličnih pratilaca čak kažu da, za razliku od nekih drugih u Srbiji, oni pratiocima obezbeđuju redovno plaćene doprinose i poštuju minimalnu cenu rada.

Ta cena rada, objašnjavaju nam, regulisana je Pravilnikom o stručnim radnicima i saradnicima u socijalnoj zaštiti, i pretpostavljaju da nije veća jer je predviđeno da ovaj posao mogu raditi i osobe sa drugim, trećim i četvrtim stepenom stručne spreme, pod uslovom da prođu obuku.

- Dobrodošao je svako ko je motivisan da radi sa decom i pomaže im, ko nije osuđivan i ko završi obuku po akreditovanom programu. Naši pratioci rade u Prijepolju, Priboju, Arilju, Ivanjici, Požegi, Ćupriji, Ćićevcu, Kučevu, Loznici, Ljuboviji - objašnjava nam Mirjana Ocokoljić, defektolog stručni saradnik.

Kako kaže, posao pratioca podrazumeva podršku deci u kretanju, ishrani, održavanju lične higijene, i može da traje najviše osam sati dnevno.

- Koliko će pratilac raditi određuje se u skladu sa potrebama deteta. Neki vode decu od kuće do škole, imaju boravak u školi i vraćaju dete kući, ili ga vode u šetnju, u pozorište ili na neki sport - dodaje Ocokoljić.

Pavle ide sa mamom u školu, jer pratioca i dalje čeka

Život dečaka Pavla Tasića (8) iz Beograda morao je da bude drugačiji, zbog dijagnoze koja mu je ustanovljena, ali ovaj preslatki mališan nije dozvolio cerebralnoj paralizi da ga pobedi - svojim neodoljivim osmehom konstantno joj se suprotstavljao. Prošle godine maleni Pavle nije mogao da pođe u 1. razred sa svojim vršnjacima, jer je najpre morao na skupu operaciju za koju se novac predugo sakupljao.

Sada čeka na ličnog pratioca, jer ih nema dovoljno, pa je ove godine u školu krenuo sa mamom.

- Od septembra sam s njim u školi. Imam i starije dete. Pavlov brat je četvrti razred i jako je nezgodno, jer suprug radi i onda se jedva snalazimo ko će i sa njim da ostane. Pavle je mentalno očuvan i super je u školi, lako je savladao gradivo i voli da se druži. Slaba mu je motorika i ne može da piše, pomalo kuca na tabletu, ali uspevamo zajedno da nadoknadimo - priča nam majka Danijela.

Kako kaže, prednost za pratioca daje se slučajevima gde su oba roditelja zaposlena. Paradoks je da bi i ona da se zaposli, ali ne može sve dok Pavle ne dobije svog pratioca.

Lični pratioci su oni heroji iz senke za koje ne znamo. Kao i roditelji dece s kojima rade, pa i sama deca sa smetnjama u razvoju. Nevidljivi su za sistem i društvo, obično su oni na koje zažmurimo ili se pravimo da ne postoje. A zaboravljamo da ni mi ne možemo biti potpuno srećni dok neko tik pored nas muči tešku muku. Čak ni ako zažmurimo, njihova patnja neće nestati u mraku. 

Budimo uz one koji su nevidljivi i zbog nas samih. Neće značiti samo njima. Kao što bi lični pratioci rekli - "pomoć je obostrana". 

(Telegraf.rs)