Lepa Tamara nosi uniformu na granici i trofeje, a za to što nema muškarca, kažu joj: "Ne mogu da te stignu!"

Ona naša "i mi curu za trku imamo" može se totalno pripisati Tamari Šašić (27) iz Šapca, koja radi u Upravi granične policije. Konkurs za policiju naterao je da se vrati svom hobiju, trčanju, pa sad MUP devojku za trke ima. Tako da, ako na nekoj planini vidite prelepu devojku da trči, ili po ulicama Šapca, ili duž reke u tom gradu, to, upravo, može biti ona. 

Tamara u policiji radi dve i po godine. Uvek je volela uniformu, a konkurs za školovanja, a zatim i posao u policiji, kaže da su joj se desili u pravom trenutku.

Preporučujemo

- Kada sam završila kurs, raspoređena sam na granici. Smene su po 12 sati, od 8 do 8 radimo, dan-noć i slobodni smo dva dana. Bila sam u Kamenici na kursu godinu dana. To je bilo sasvim slučajno, iako mi je bliska uniforma. Imam tu ljubav prema njoj od ranije. Otac mi je bio vojno lice, pa sam čak htela i dobrovoljno da služim vojni rok. Sticajem okolnosti, izašao je konkurs za policiju. Tada sam radila u knjigovodstvenoj agenciji, i u ugostiteljstvu par dana nedeljno. Već sam stanovala sama, a plata u knjigovodstvu nije bila dovoljna za sve - priča Tamara za Telegraf.rs.

Konkurisala je za policiju bez prevelike nade: 

- Nakon par meseci kada je stigao poziv, bila sam iznenađena. Nisam se uopšte nadala. Nisam bila spremna, ali izgleda da je sve tako trebalo da bude. Malo mi je bilo teško iz razloga što ja nisam navikla na autoritet, i na mnogo ljudi oko mene. Više se družim sa knjigama nego sa ljudima. To mi je nekako bilo neobično. Međutim, vremenom mi je zaista i odgovaralo. Smatram da mi se, zapravo, taj kurs desio u najboljem mogućem trenutku u životu. Možda sam i neke karakterne crte promenila. Tek kasnije sam shvatila da je to za mene bilo jako dobro i da mi je bukvalno taj neki vid izolacije od cele svakodnevice bio potreban. To me je navelo i da se zdravije hranim i da bolje organizujem svoj život, da spavam u normalnije vreme, pa sam se i sportu vratila. Jer, ranije sam se bavila rukometom, igrala fudbal kao mala, i trčala. Dakle, bio je to pravi momenat za radikalne promene.

Spojila posao i hobi

Tamara je stalno na granici.

- Od početka sam na istom graničnom prelazu na Badovincima. Dešava se i da sam na toj prvoj liniji kontrole, u kućici, kako to narod kaže, s tim što je meni jako zanimljivo raditi drugu liniju kontrole gde se radi pregled lica. Ja kao žensko mogu da radim samo preglede ženskih osoba. Opet, i patrola mi je zanimljiva jer volim dinamiku. Što se mene tiče, snašla sam se svuda, trudim se da naučim što više - priča Tamara i otkriva nam kako ljudi reaguju kada na granici vide policajku, a ne policajca:

- S obzirom na to da su mi sve koleginice lepe uvek je iznenađenje kada radimo nas dve istovremeno. Onda su komentari "kako je lepo doći na takvu granicu". Generalno, ja ne gledam tu razliku muško-žensko u toj službi. To je muška služba, pošteđeni smo dosta od kolega, mada se ja trudim da sve ispoštujem.

Ova prelepa Šapčanka je uspela da spoji posao i hobi.

- Moj cilj je da kroz ovaj sport kojim se aktivnije ponovo bavim od januara prošle godine, a to je planinsko trčanje, da sve to uvežem i kroz službu. Smatram da to treba biti usko povezano, da bi svi koji se bave bezbednošču, trebalo da su spremni. Nekako mislim da sam ostvarila svoj cilj da me ljudi vide prvo kroz to. Dočekala sam da bukvalno na terenu na drugom kraju države dobijem pitanje od koleginice: "Ti si ona koja trči? Znaju kako se zovem ali da sam i ona koja trči. Smatram da je pre svega u stavu, kako u životu, tako i u službi. Kakav mi stav zauzmemo, tako će nas ljudi videti.  Tako da, meni, kao ženi u policiji nije teško. Ne libim se nijednog posla. Svesna sam, u uniformi sam. Ja sam nekako svoj put našla kroz taj hobi koji volim, povezala sam ga sa poslom, i hvala Bogu dobro je sve - kaže nam Tamara.

Razgovor sa njom vodili smo juče ujutro, samo što je došla sa trčanja. Ako se sećate, padao je sneg, a temperature se vrte oko nule. Tamara koja, uglavnom trči planinske trke, kaže da nije bitno vreme trčanja, već da se trči, a da njoj generalno prija da to radi ujutro. 

- Bila sam član atletskog kluba u Šapcu kao mala. Sada sam dobila ponudu da postanem opet član, i u Savezu, pa da trčim za seniore. Planinsko trčanje sada je kao atletska disciplina ali oprobaću se malo i na trkama u dvorani. Upravo sam završila trening, a sneg je. Vreme me ne sprečava. Ali, ne idem u ekstremizam, nema potrebe ako je neki veliki minus da trčim, napraviću samo sebi problem za naredne treninge. Uglavnom, gotovo svakodnevno trčim. Ali, ne sprečavaju me vremenski uslovi. Kada je vruće, kao na primer prošlo leto, ja sam mesec i po dana trčala svako jutro u 5. Istrčem 10 kilometara, pa posle idem na posao  - kaže Tamara, koja je jedan od osnivača rekreativnne škole trčanja:

- Trudimo se da ljubav svest prema trčanju i sportu podignemo malo jer je to malo utihulo u Šapcu.

Trčanje izaziva zdrav umor

Tamara poručuje da je divno početi dan trčanjem i aktivnošću koliko god bilo teško, i da joj je veoma drago kada njene reči dopru do drugih, pa i oni počnu.

- Ujutro mi možda nije do trčanja, ali kada završim i raspoloženje je bolje i imam više energije. Zdravije je i lepše i bolje trčati prepodne da taj dan počne lepo. Jer, nekako do sredine dana izdešava nam se svašta i može da dođe do umora. Više sam za trčanje na početku dana, pa makar trajalo pola sata.  Svaki put kažem da je bolje uraditi nešto, nego ništa. Nebitno je da li je to brzi hod, trčkaranje, džogiranje ali jednostavno i metabolizam se ubrza. Posle trčanja sam fizički umorna ali to je zdrav umor, a psihički sam odmorna. To zovem meditacijom u pokretu. Kad počnem da pričam o tome kako ja to zaista doživljavam, mnogi ljudi požele da se tako osećaju, i jako mi je drago kada uspem u tome i dobijam uglavnom pozitivne komemntare - ističe ona.

Do sada je najviše istrčala 30 kilometara sa 6 drugara. Bio je to Cerski marš i za to joj je trebalo 3 sata i 15 minuta. Učestvovala je na dva polumaratona prošle godine, ima već 5 medalja, od kojih je prva bila na Fruškoj gori i to u trci po mraku. Uzela je medalje i na trkama koje je organizovao MUP.

- Na svaku trku gledam kao na izazov. Mislim da svima treba da bude cilj da se pokrenu, rezultati dolaze vremenom, time se ne treba opterećivati. Planina mi je dobro išla u protekloj godini. Ove godine sam bila druga na Svetosavskoj trci među vojskom i policijom.

"Ne mogu da te stignu"

Tamara nije udata, a na pitanje zašto, najpre odgovara smehom, a zatim kaže da je ona jednostavna, ali da deluje komplikovano.

- Nemam pravi odgovor na to pitanje. Na poslu mi kažu: "Ne mogu da te stignu!" Mislim da se ja ne uklapam u ovo vreme, nekako, propagiram stav da svako ima ciljeve u životu a da je cilj, u stvari, krajnja tačka a da ono što radimo usput do njega, da smo to zapravo mi, to ono što nas predstavlja, pa se malo ne uklapam. Živim sama, izrdržavam se sama, kada se sve to tako sabere i oduzme, ja sam vrlo jednostavna, ali to deluje komplikovano - kaže Tamara koja je zaljubljena u knjige:

- Smatram da svakodnevno ljudi treba da se usavršavaju i da rade na sebi. Rečenica koja me prati kroz život i u koju verujem je latinska izreka - per aspera ad astra, odnosno preko trnja do zvezda.

A, s obzirom na to da je danas 8. mart, ženama poručuje:

- 8. mart nije samo 8. mart. On treba da bude svakog dana u godini i žene ne treba da pristaju na manje. Svaka žena zaslužuje 8. mart svakog dana.

(Telegraf.rs)