Rat u Ukrajini probudio krvava sećanja: Budimir sa Rudnika među prvima ušao u Vukovar, čudo ga spasilo smrti

Trenutna situacija u Ukrajini budi teška sećanja nešeg naroda na minule borbe, stanje haosa i izbegličke kolone. Ratnim veteranima u srcu, a nekima i na koži u vidu ožiljaka, urezana je uspomena na front i pušku. Budimir Vasić sa Rudnika uz saborce iz Čačka među prvima je ušao u Vukovar, bio učesnik uličnih borbi i oslobođenja "kuću po kuću" u tom gradu, boravio na gospićkom ratištu, da bi potom bio dobrovoljac u ratu na Kosovu, gde je, opet među prvima, učestvovao u bici na karauli Košare.

- U Milanovcu smo čekali Čačane da bismo dalje nastavili za Šid. Dodeljena nam je bojeva municija i krenuli smo. U Beogradu smo čekali oklopne transportere i tenkove. I, šta se dogodilo? Zakasnili smo, taj naš korpus je zakasnio, Novosadski korpus je otišao napred umesto nas. U Tovarniku u Hrvatskoj, njih su Hrvati sačekali i izmasakrirali. Da smo stigli na vreme sada ne bih bio među živima - priča za RINU Budimir.

Preporučujemo

U rat je otišao sa košarkaškog terena, sportske borbe su prekinute i uskoro ih zamenjuju one oružane u Hrvatskoj. Jednostavno, to su, navodi, bile strašne scene nakon čega su ljudi iz njegove jedinice koja je zakasnila počeli da bacaju oružje.

- Samo smo se ja, iz opštine Milanovac, i još osam Čačana, priključili ljudima u Negoslavcima, meštanima tog sela, i napali Vukovar, a tada i otpočinju ulične borbe. Nas 89-orica smo prvi ušli u Vukovar sa naše strane. 80 iz Negoslavaca, osam Čačana i ja. Po pet ljudi je dejstvovalo u grupi, to je bio rat 'kuću po kuću', dokle mi dođemo dotle je dolazila naša vojska i čuvala stražu. Pa sutradan opet nastavljamo. Posle pada Vukovara došao sam transportnim helikopterom u Batajnicu na vojni aerodrom, samo pet dana proveo kod kuće i vratio se opet u borbe oko Vinkovaca - priseća se Vasić.

Kasnije ga put navodi u Gospić, košarku nastavlja da bi se opet karijera prekinula 1998. godine uoči rata na Kosovu i kasnije agresije na Srbiju i Jugoslaviju. Ipak, u taj rat je otišao dobrovoljno. Objašnjava i kako.

- Trebalo je da kao rezervista vojne policije uhapsim ljude koji se ne odazivaju na vojni poziv. Odlazim u Gornje Banjane nadomak Rajca, žena me kune jer joj se sin jedinac nije odazvao na vojni poziv. Ja kažem, gospođo, samo radim svoj posao. Ipak, kako je ona nastavila, ja se vraćam u Milanovac, predajem naoružanje koje sam zadužio i odlazim za Bubanj potok da bih se prijavio kao dobrovoljac. Razmišljam tad, bolje da idem sam nego da me neko kune - prepričava Vasić.

Kada su prestala ratna dejstva, ovaj bivši sportista je svoju humanost pokazivao na delima na kojima bi mu svako pozavideo, kada je spasavao ljude iz nabujalih reka i potopljenih kuća za šta je kasnije i nagrađen za hrabrost. Danas se, po sopstvenom priznanju, oseća lepo i uživa "u penziji", mada je i više nego aktivan u lovu, poljoprivredi, seoskom turizmu, voćarstvu. Uz sve to, verovatno je, kao lovac, na području Šumadije nezvanični rekorder po broju ustreljene divljači.

(Telegraf.rs)