Lepa Ivana je bila na korak od smrti: Svaki dan se setim devojčice čiji sam organ dobila, ona sada živi u meni

Ivana Joksić (30) iz Obrenovca imala je samo 23 godine kada je saznala da sa njenom jetrom nešto nije u redu. Išla je od lekara do lekara, dok se nije utvrdilo kom specijalisti uopšte pripada.

- "Zapala sam u ruke” najboljoj doktorki na svetu - Radi Ješić - zahvalno i ponosno napominje već na početku ove teške priče, dodajući da joj je doktorka ostala kao druga majka. Zato možda i ne čudi što najstrašnije reči nije čula od nje, već od jednog hirurga. Te reči su bile njena konačna dijagnoza i momenat kad joj je saopštena, nikada neće moći da zaboravi.

Preporučujemo

- Sećam se tačno svake njegove izgovorene reči, ali i izraza lica moje mame koja sve to sluša. Rekao je, citiram: "Ja ne bih da budem baba Vanga, ali mislim da tebi nijedan lek više ne može da pomogne, tvoj lek je transplantacija jetre". Moja doktorka je želela da me poštedi stresa i straha koji je znala da će biti prisutan. Jer ipak čujete da tako mladi bolujete od strašne dijagnoze, za koju je lek jako kompleksna stvar - priseća se hrabra devojka.

Ipak, iako bi mnogi pomislili da u tim trenucima prevlada strah od sopstvene smrti, nije baš tako. Ivana se od početka najviše plašila za porodicu, sestru i roditelje. I danas misli da je njima u tim trenucima bilo gore nego njoj.

Majka pitala lekara da ona bude donor

- Gledaju svoje bolesno dete, a nikako ne mogu da pomognu. Sećam se da je mama kada je sve saznala pitala lekare da li bi ona mogla da bude moj donor. Težina te ljubavi je neverovatna. Dala mi je jednom život i bila je spremna da to opet učini - priča nam Ivana.

Pripreme za transplantaciju podrazumevaju više od 30 pregleda. I bile su jako iscrpljujuće, naročito Ivani koja je osećala da sve više gubi snagu.

- Ali, znate, u toj bolesti ima i nešto dobro. Ne boli vas ništa. Ali opet, osećate da se polako gasite, nemate snage, teže se oporavljate od bilo koje prehlade - kaže nam.

Trudila se da bude pozitivna sve vreme. Nije davala da je gubitak fizičke snage obeshrabri i mentalno. Naravno, priznaje nam, bilo je i jako teških trenutaka, a najteže noću kada bi u krevetu ostala sama sa sobom.

- Ležite i svašta vam se mota po glavi - kratko nam opisuje te najteže noći.

Prvi poziv za transplantaciju je usledio kroz nepunih mesec dana. Bio je i prvi i pravi. Ivana je išla kod lekara i upravo saznala da nema overenu zdravstvenu knjižicu, zbog čega je tako bolesna, na izmaku snaga, morala da ide na Biro. Čekajući na šalteru da joj overe zdravstvenu knjižicu, dok je razmišljala šta će još da krene nizbrdo tog dana, zazvonio je telefon.

- Bio je to 6. novembar. Zvala me je doktorka Nataša Petrović, anesteziolog i član tima za transplantaciju jetre. Rekla je da se pojavio donor koji po svim parametrima odgovara meni i da što pre dođem na Urgentni centar - seća se naša sagovornica.

"To veče je pobedila Zvezda, to veče sam pobedila i ja"

Koga zvati, pomislila je, pa zvala prvo mamu, sestru, zatim dečka i najbolju drugaricu. Dečko je trebalo da ide na sada već legendarnu utakmicu Zvezda- Liverpul. Imao je samo jednu kartu. Ivana je, iako je Partizanovac, htela da ide sa njim, ali nisu uspeli da kupe još jednu.

- Tog jutra mi je rekao kako mu se baš i ne ide, jer je jako umoran. Nije ni otišao, jer sam ja bila izabrana. Karta je ostala kao naša amajlija. To veče je pobedila i Zvezda, to veče sam pobedila i ja. Dobila sam šansu za novi život, kao rezerva sam došla u bolnicu. Što bi Nataša doktorka rekla. Ušla sam sa klupe i odigrala svoju utakmicu života. Nisam bila prvobitno planirana ja, ali se na kraju ispostavilo da je ta noć bila moja - priča nam.

Organ je, kaže, dobila od devojčice koja je imala samo 15 godina.

- Njeni roditelji su tada izgubili svoje dete, ali su smogli snage i dali svoju saglasnost. I spasili su nečije dete. Ja sam danas živa zahvaljujući njima. Upoznala sam ih. Tačnije upoznala sam sestru, majku, baku i deku. Nemam reči za tu divnu porodicu. Videli smo se za sv. Petku. Sasvim neplanirano, susret je bio toga dana. Teško mi je da pričam o tome. Jer, koliko god da mi je drago što znam od koga sam dobila organ, u isto vreme mi je preteško jer znam da nje više nema i da sam ja živa zbog toga. Rekli su mi da ne treba tako da razmišljam. Srećni su što su uspeli da sačuvaju bar jednim delom nju. Ona sada živi u meni i ja sam sada živa zahvaljujući njoj. Svaki dan se setim i njih i nje - ističe Ivana.

Njeni roditelji i sestra sada su takođe dobro. Zna da i dalje strahuju, pa joj ugađaju i pokušavaju da je razmaze, ali ona voli da je ljudi sada posmatraju kao zdravu devojku.

- U početku mi je bilo neprijatno, kada neko vidi moj ožiljak, jer je jako veliki i nije lep. Ali ja jesam, ja sam više od tog ožiljka. Ja sam lepa uprkos njemu ili možda baš zbog njega. Svi ih imamo, vidljive ili nevidljive. Ovi vidljivi, to su samo linije koje nas podsećaju da smo nešto bolno prošli, da to ne smemo da zaboravimo. Moj ožiljak je moja snaga i moj ponos - zaključuje hrabra devojka.

Njena borba sada je zbog ljudi koji čekaju na ovim silnim listama za transplantacije organa. Želi da kada pročitaju ovo, shvate da će sve da se reši i prođe, da svako mora da bude strpljiv i doći će taj dan.

- Zazvoniće telefon onda kada to budu najmanje očekivali. I probudiće se zdravi. Vera i ogromna snaga i strpljenje su potrebni. Ljudima koji se nađu u situaciji da mogu da doniraju organe bih poručila da to i urade. Njihov bol je jasan i nemerljiv, gube nekog svog. Ali neka znaju da će njihova majka, otac, sestra, ili dete živeti u nekome. Ljudi misle da smo mi heroji, ali heroji su upravo ljudi koji daju saglasnost - navodi ona.

Danas, kaže, živi normalno, radi, usavršava se.

- Planiram sve ono što može bilo ko da planira u mojim godinama, nemam nikakvih ograničenja. Idem redovno na kontrole, pijem lekove u minut, nije ni ovo lako. Ali sada sam zdrava i nije mi ništa teško - poručuje na kraju.

(Telegraf.rs)