Bubreg čeka 35 dece u zemlji: Hrvatska jednim potezom očistila liste za transplantaciju, šta Srbija preduzima?

Peticija "Donorstvo je herojstvo", koju je za dve nedelje potpisalo skoro 11.000 građana, predata je jutros Ministarstvu zdravlja. Dokumenta su pečatirana, a pokretači peticije očekuju poziv na sastanak i pozitivan odgovor. Tim povodom danas je u Beogradu organizovana konferencija za medije na kojoj su istaknute još dve informacije. Najpre, upućen je apel svim strukturama društva da se uključe u kampanju za pospešivanje donorstva, a dodati su i podaci o broju dece u Srbiji koja čekaju na transplantaciju.

Kako je kazala pokretač peticije "Donorstvo je herojstvo" Ivana Jović (34), ujedno pacijent na dijalizi, koja bubreg čeka već dve godine, dokumenta su jutros predata nadležnom ministarstvu, ali time je obavljen samo tehnički deo posla.

- Primili smo dokumenta i zamolili za sastanak. Čekamo odgovor - kazala je Ivana u odgovoru na pitanja Telegrafa.

Prethodno smo pisali o tome kako je peticija pokrenuta sa ciljem da se ispuni zakonom propisano, a to je da se imenuju koordinatori za transplantaciju pri svakoj bolnici. Koliko je našim sagovornicima poznato, ima ih u većim centrima - Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu, možda i šire, ali zvaničnim podatkom ne barataju. Ranije smo probali taj podatak da proverimo u Upravi za biomedicinu, ali ni do objave ovog teksta odgovor nije stigao.

Cilj imenovanja jednog koordinatora po bolnici jeste da se prilike ne propuštaju. Njihova uloga u transplantiranju organa u zemlji jeste da pristupi porodici moždano mrtvog člana, te da zatraži saglasnost za transplantaciju organa - potencijalno srca, jetre, (dva) bubrega, rožnjače - čime bi jedna umiruća osoba mogla spasiti četiri života i petoj osobi vid.

Poziv društvu da podrži donorstvo

O značaju transplantacije govorili su još načelnik odeljenja hepatologije Klinike za gastroenterohepatologiju UKCS i član tima za transplantaciju jetre prof. dr Đorđe Ćulafić i predsednik Udruženja "Zajedno za novi život" Mladen Todić.

Apel svim strukturama društva da se priključe kampanji za donorstvo u zemlji šalju navodeći primere. Profesor Ćulafić počinje od ličnog negativnog iskustva. U komentarima na izjavu ovim povodom pročitao je uvredljive ocene.

- Ne biste mogli da zamislite komentare. U smislu da smo trgovci organima, ovakvi, onakvi... Treba da se aktiviraju sve strukture društva da bismo podigli svest - kaže apostrofirajući Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Medicinske fakultete u zemlji i "druge relevantne institucije".

Ocenjuje da bi dijalog sa predstavnicima Crkve takođe mogao biti plodonosan i od šireg društvenog značaja.

- Koliko je meni poznato, Crkva nema zvaničan stav. Mislim da bismo sad, ako bismo patrijarhu ukazali na značaj, naišli na razumevanje - kaže dodajući ličnu ocenu da je donorstvo čin čovekoljublja.

Mladen Todić, koji je sam transplantirani pacijent, i koji živi svoj novi život sa jetrom koju je dobio 2016. godine, kaže da je udruženje transplantiranih pacijenata u jednu godinu dugoj kampanji shvatilo da je najveći problem nepoznavanje materije.

- Zaključak sa 12 održanih tribina je bio zajednički, da naši ljudi nedovoljno znaju o tome kako se dospeva na listu, kako se bira neko ko bi mogao da bude transplantiran, šta se dešava posle.... Mnogi ne znaju koliko je strašno gledati u telefon i čekati poziv da vam u trenutku najvećeg životnog bola neko javi da će vaš život biti spasen - govori Mladen.

Ko može biti primalac, a ko donor organa

Najpre, na listu za transplantaciju stavljaju se pacijenti čije su sve druge opcije lečenja iscrpljene. Donor se može postati kada nastupi moždana smrt, a porodica tog člana da saglasnost za transplantaciju.

- Moždana smrt znači da je mozak trajno oštećen, nepopravljivo, a da se ostali organi održavaju zahvaljajući aparatima. To se triput proverava - napominje profesor Čulafić.

Prema njegovim navodima, nema mesta sumnji u korupciju i "nameštanje".

- Kada imamo organ, zovemo tri pacijenta. Oni uvek znaju da će ga dobiti jedan. Uvek smo birali vitalno najugroženije, ne prema socijalnom statusu, verskoj pripadnosti, materijalnom faktoru... - objašnjava dodajući da je jedna od prvih briga svakog pacijenta kome se saopšti da mu predstoji transplantacija upavo ta da nema dovoljno novca.

Briga je, ističe, suvišna, jer sve troškove transplantacije pokriva Ministarstvo zdravlja.

- Bolnice imamo, stručnjake imamo. Kad se radi priprema pacijenta za transplantaciju, ona zahteva multidsciplinarni pristup. Pitanje finansija uopšte nije sporno, Ministarstvo za to daje novac. Kad selektujemo pacijente za transplantaciju, a to se radi kada su sve druge mogućnosti iscrpljene, uopšte nije lako saopštiti pacijenta da mu sledi transplantacija. Jedna od prvih reakcija je: 'Ja za to nemam novac.' Nikada niko iz tima za to nije tražio žutu banku - kaže Ćulafić.

Na novom primeru dodaje da nije lako boriti se sa predrasudama.

- Postoji jedna zabuna: 'Kako ima cirozu, a nikad nije pio?' - navodi neutemeljena pitanja koja su stigla i do njega: - Mi imamo samo 33 metaboličke bolesti koje dovode do ciroze. Onda ima i ova reakcija: 'Zašto bih ja nekom donirao jetru ako je ceo život proveo u kafani'.

Kao lekar koji vodi pacijente sa oboljenjima jetre navodi podatak da je u Srbiji na čekanju 72 hepato-pacijenta. Kaže i da je prošle godine urađeno četiri transplantacije jetre, a u godini pre kovida 21.

Na konferenciji je rečeno i da je u zemlji 35 dece koji čekaju transplantaciju bubrega. Nezvanično, u zemlji je oko 2.000 pacijenata ukupno koji čekaju transplantaciju.

Iskustva iz regiona

Prema podacima za prošlu godinu, od januara do oktobra u zemlji je bilo pet donora. Prošle godine u Hrvatskoj je izvršeno 268 transplantacija. Prema Ćulafićevim rečima, u Hrvatskoj je 33 donora na milion stanovnika, a u Srbiji ni tri na milion. Uslov za ulazak u Eurotransplant je sedam donora na milion stanovnika, a o tome koliko je pristupanje toj organizaciji značilo za građane Hrvatske govorila je članica Upravnog odbora Hrvatskog udruženja „Transplant" Mirela Pandžić.

Svojevremeno je igrala rukomet za reprezentaciju, a bolest je nastupila iznenadno. Novo srce dobila je pre 19 godina.

- Ja sam 2003. dobila srce. Pre toga sam čekala dve godine na transplantaciju. Te godine su urađene svega tri transplantacije srca, kada smo 2007, 2008. godine pristupili Eurotransplantu imali smo 35-40 - objašnjava šta im je to pristupanje donelo.

Dodaje da su liste za transplantaciju sa višegodišnjim kašnjenjem - očišćene.

- Očistili smo naše liste kada smo pristupili Eurotransplantu, one se zanavljaju, ali je pacijenata značajno manje. Više nemate takav zaostatak, kada nemate ljude koji su čekali na organe, već samo bolesne, što je normalno jer svaka godina nosi bolesnike. Zaključite koliko je ljudi u vašoj zemlji umrlo za to vreme zbog nerada i neosetljivosti. Meni je to nehumano, tužno, zemlja je u susedstvu. To je tu, nismo na Grenlandu. Ako Hrvatska može... Treba da postoje volja i sinergija svih.

Takođe veruje da je kamen temeljac cele priče pozitivan stav javnosti o doniranju organa.

- Kada nema zazora ni sumnje među građanima da će njihovi organi biti zloupotrebljeni - dodaje na šta tačno misli.

O tome da je pozitivan stav javnosti neophodan govori i predsednik Udruženja dijaliziranih i transplantiranih bolesnika Federacije Bosne i Hercegovine Tomislav Žuljević, koji je pre 15 godina dobio bubreg od sestrića. Kako ističe, menjani su zakoni, nagrađivani lekari, ali sve to nije povećalo broj transplantacija u zemlji. Upravo to bio im je znak da je neophodno da društvo zdušno podrži ideju da je donorstvo jednako herojstvo.

(Telegraf.rs)